Укопали се у вис ко у своjе, -
Ватре бацача сикће вал сврх вала,
А ми jуришамо уз стрме превоjе
У одсеву ракетних сигнала.

Пузимо ка венцу у огењеноj траци.
На jуриш, и опет земљи наглавачке,
К’о да су се на том врху, сред те тачке
Судби и путева укрстили знаци.

Крици “ура” леде се по рту
Кад прекиде кратке рафали одзвоне.
Шестпут замишљену освајамо црту
И шест пута нас са ње згоне.

И опет напад, задњом снагом, са свим.
Прокључала је земља попут каше.
И седми пут је заузесмо сасвим -
Узесмо своје, крваво и наше.

Можда смо обићи могли венац крути?
Зашто смо уз ту стрмину се пели?!
Ал’ очевидно је: на њој су се срели
И испрепрели судбоносни пути.

Сва наша села, лица града, шуме,
На тоj висини, нашли су се, слили,
У знамење, где су, само ск разуме,
Са судбинама се пути укрстили.