Дан је. Небо блешти,
јасно сија,
Ал’ по њему трешти
гвожђурија.

И по земљи целој
хука кружи.
Дрвеће у смоли свелој -
јеца, тужи.

Красте од пепела, дима
свуда броде.
Не вију по крововима
гнезда - роде.

Клас се у јантара чуду
пали. Да ли
Успећу? Не, узалудо
смо сејали.

Што се тај цвет у јантар -
жар разбуктава?
То се у пољу пожар
захуктава.

Од зла људског прхнуле су 
на све стране.
Певачица нема више -
само вране.

Брезе се у прашну тугу
обавише.
Те што певати не могу,
одбацише.

И љубав већ није за нас,
Зри тескоба.
Што то нама треба данас -
мржња, злоба?

Красте од пепела, дима
свуда броде.
Не вију по крововима -
гнезда - роде

И земљу и воду с ума
јаук слама.
Истина Је: сва је шума
у крунама.

Само великих чудеса
свуда има.
У предратним густог леса
шумовима.

Од јада се растурише
пут исхода.
Певачица нема више -
нити рода.

Ваздух звуке складне, разне
ко пре крије,
Ал’ у њему сад се празне
гвожђурије.

Чак копита трк по меку
топот бије.
Ако неко крикне - jеку
шапат скриjе.

Од јада се растурише
пут исхода.
Ни на крововима више -
нема рода...