Jевпаториjском десанту
За нашим леђима остали падови и заласци у озлати.
Али, ми би хтели уништавајући, хтели би невидљив узлет
Ја ипак верујем Да црни наши бушлати
Дају нам могућност данас да видимо расвет.

Данас су нама казали: “Умрите херојски!”
Покушаћемо - добро! и обратно ако је могуће.
Ја само помислих, туђе опушке пушећи својски:
“Како се ко снеђе - мени је важно видети свануђе”.

Посебна ударна чета - Посебна почаст инжењерцу врлом.
Не скачите с ножем на леђа моја с грана.
Узалуд се мучите, ја ис пререзаним грлом
Данас ћу видети излазак пре мог скончања.

Прошли смо у позадину, уздржавамо се да их не кољемо снене.
И ту ја приметих када завршисмо проход, -
Зелени сунцокрет, мали, што настоjи да окрене
Jош назрело око тамо где слути исход.

За наши лећима у шест и тридесет осташе, jа знам,
Не само падови, заласци, већ и узлет и свануће.
Шкрипећи зубима спајам две голе жице и чекам...
Излазак не видех, Ал’ схватих грануће, грануће!

Јуриша, обратно на нас постројена чета.
Што је било - није важно, важно је бункер у зрак!
Ја верујем да та наша работа уклета
Вама могућност даје да слободно гледате изгранак.