Што све није тако; када је и свода
Иста плаво - голубија боја
Исти је ваздух, иста шума, вода
Само се он није вратио из боја.

Ни сада не знам ко беше у праву
У нашем спору без сна и спокоја
Али тим мислима зар да пуним главу
Сад кад се он није вратио из боја?

Ћутао је када певасмо у хору,
Ил’ певао друго сред тог поја,
Будио ме ноћу, устај’о пред зору,
А јуче се није вратио из боја.

Што је данас пусто - разговор се свио,
Занемела су просто уста двоја.
Ко да ми је ветар ватру утулио
Када се он није вратио из боја.

Данас ко из ропства пролеће натисло.
Навика моја - зовем из присоја:
Дај цигару, друже! Мук одврати свисло:
Он се јуче није вратио из боја.

Наши мртви нас ипак некуд воде,
Наши пали су часовници јаве.
у шуми се небо као усред воде
Одражава, борови се плаве.

У земуници још места за оба
Чак време нам скупа тече без застоја.
Али сад у једном, у мени. Тескоба
Шапће: ја се нисам вратио из боја.