Овде се не чују откуцаји срца
Као у алеји, ил’ у трави.
Ја падам, ропац у грудима (грцам)
И напослетку мисао сејави:

“Овај пут, јамачно, нећу се врнути.
Одлазим - други доћи ће у строј.
Ми нисмо успели, успели се нисмо осврнути,
А синови, синови одлазе у бој”.

Неко узвикну: “После нас и потоп!”
И као у пропаст искочи из рова.
А ја обратно, напуштам штитокоп,
Да вода не дође до крова.

Зене се смакле, погледи сврнути,
Обгрљавам земље црни набој.
Ми нисмо успели, успели се нисмо осврнути.
А синови, синови одлазе у бој.

Ко ће у напад, ко мене да смени?
Ка заветном мосту ко корача?
“Ја бих хтео онај да буде - малени,
Коме рухо неђе дуго да окрача”.

Успевам чак мрви поглед поврнути
Да видим тог који заменик је мој.
Ми нисмо успели, успели се нисмо осврнути.
А синови, синови одлазе у бој.

Експлозиjа гуши срца откуцаjе,
А моjе све jаче и силниjе биjе.
Шта jе то краj моj - ово jош краj ниjе -
Ово тек сада почиње да траjе.

Зене се смакле, погледи сврнути,
Већ обгрљавам земље црни набоj.
Ми нисмо успели, успели се нисмо осврнути.
А синови, синови одлазе у бој.