У тишини превоја где ветар брид стена обилази склиски,
У тврдишту таквом у које никад крочио није нико
Живео је, живео весели ехо планински,
На крик човечји одзивао се криком.

Кад докотрља под грло самоћа грудвицу опору
И придављени јаук пада у понор једва чујно, -
Крик о помоћи ехо прихвата и у свом скору
Носи га на длану и појачава журно.

Али, особењаци, напивши се отрова и опијума,
Да више не буде чујан громки топот и јек -
Дођоше да умртве и оглуве живе кланце шума,
Свезаше ехо и запушише му чељуст занавек.

Сву ноћ је дивљао крвави пир хињски.
Ехо је дахтао, али га нико не чу, нит окрену лице,
А ујутро у затишје стрељаше ехо планински,
И бризнуше у ллач камени израњаване литице...