Заборавити никад нећу тај бој, -
Смрћу засићен зрак,
А с небосвода у киши бешумној
Падају звезде у мрак.

Опет једна пада - погледом досежем -
Жив ћу изаћи из боја!
Тако свој живот брже-боље вежем
За глупу звезду - која није моја.

Говорили су нам: “Важна је висина!”
И “не жалите патрона!”
Ево, звезда је полетела ина
На њина рамена.

Помислио сам - минула је беда
И у знак среће климнуо главом
Кад с неба ко гром шаљива се звезда
Зари у срце право.

Звезда је на небу ко риба у води,
За сваког их има и повећи број.
Да не би смрти која ме погоди,
И ја бих по земљи ишао ко херој.

Ја бих звезду ову поклонио сину,
На овај дан нек сећања трају...
С неба висе звезде, откину се, сину
И негде падају.