Тако се зби - одоше мушкарци,
Остадоше њиве без изора.
Не видиш их више са позора -
Увише их прашине облаци.

Из класова прокапаше зрна -
То су сузе - нежњевених поља.
Хладан ветар - ветрушина црна -
Покуља из пукотина, доља.

Чекамо вас - коње подбодите!
У добри час, момци, у добри час!
Нека ветра путног, он не биjе, већ он вама милуjе рамена.
А потом што брже доходите!
Тужне врбе оплакуjу вас
И без вашег осмеха се суше и рjабине из самог корена.

У кулама живимо, шта више,
Нико не сме ући у та здања.
Самовања и ишчекивања
Уместо вас у дом уселише.

Изгуби се свежина, лепота,
Неношених кошуља белина.
Чак и стара песма, к’о новина,
Тугаљиву арију одмота.

Чекамо вас - коње подбодите!
У добри час, момци, у добри час!
Нека ветра путног, он не бије, већ он вама милује рамена.
Журите, што брже доходите!
Тужне врбе оплакују вас
И без вашег осмеха се суше и рјабине из самог корена.

И све боли јединственим болом,
Сваким даном непрестано цвили
Вековечну тужбалицу крили
Дух молитве над својим престолом.

Срешћемо вас, коњике, пешаке
Богаљасте од рана, даљина
Само неће тог сусрета знаке
Осетити умрлих празнина.

Чекамо вас - коње подбодите!
У добри час, момци, у добри час!
Нека ветра путног, он не бије, већ он вама милује рамена.
А потом што брже доходите!
Тужне врбе оплакују вас
и без вашег осмеха се суше и рјабине из самог корена.