Пола света сам прошао у боју
И пропузао с батаљоном
А, обратно, за заслугу моју
Са санитетским се вратих ешалоном.

Довезли - Ево, и родном ме прагу -
На домак дома.
Стајао сам немо: дим се изнад крова
У чудном извијао трагу.

Прозори к’о да се бојаху у очи
Да ми погледају, и жена - војника,
Већ се у чуду сражена подбочи
И побеже у кућу без крика.

И залајаше пси с ланаца тешких,
Из полумрачних измигољив сена.
У предсобљу, страном шкрипа врата, рески
Звук, који ми подсече колена.

Тамо на мом месту и за мојим столом
Негостољубив домаћин у сјају
Огртача, са женом охолом...
Пси облајавају...

Шта то значи, ја се у огњу кршио,
За радост прилику чекајући ретку.
Он све ствари у мом дому jе сврши
И по свом их средио поретку.

Ми смо јездили преко свиjу мећа
Под богом војне, и штитила нас jе
Артиљерија, али мене с лећа
Устрели издаје стрела, у запасjе.

И ја у себи о, њих да утешим,
Прикрих тугу у чемеру свом:
“Извините, драги другови! Ја грешим,
У туђи сам залутао дом.

Мир вам у кући! Хлеб на вашем столу!
Љубав међу вама ходила и бдела!”
Али, он ни њушку не маче охолу,
К’о да га је овде судбина довела.

Зашкрипале су прљаве тренице.
Не залупих врата к’о некад. Пси лају.
Само прозори за мном нетремице
Гледају, крил’ма њишуђи праштају.