К’о звона узбуне одјекнули су у ноћи тешки кораци.
Ускоро одлазимо и опраштамо се без речи - значи.
По негаженим стазама протрчала су копита - знаци
Неизвесности којој поново језде уморни јахачи.

Наше време је друго - јуначко, а срећа је стара ова.
И за њом, што бежи наша се потера спрема.
У њој губимо много драгих другова
И не примећујући у трку да тих другова нема.

Време је друго, али ми ћемо још дуго ватре пожарима звати
И топот војничких чизама будиће у нама неспокоје.
И дечје игре и играчке по ратовима ћемо називати
И људе ћемо по њима делити на непријатеље и своје.

И када одгракће, кад одгори и отплаче,
И кад наши коњи посустали престану копитом бити,
И када наше девојке хаљинама замене шињеле и хлаче, -
Ни тада не смемо заборавити, опростити ни изгубити.