Ево, ишчезну дрхтавица руку.
- Наврх! Гласа одлеже јек.
И ево у бездан бацам страхомуку
Занавек.

Заустављање узмиче разлогу
Пузећи се пењем.
Нема у свету врхова са стењем
Који се освојити не могу.

Сред нехођених стаза и стазица -
Једна је у поседу мом.
Сред незаузетих граница -
Једна је за мном.

Имена оних који овде леже
Снег таји.
Сред негажених стаза које снеже -
Једна моја сјаји.

У плавкастог леда исијању
Видик се облива.
Нечијих трагова тајну -
Камен чува.

Гледам, ко у машти, уснулу лепоту
Душу болну лечи,
И верујем чврсто у чистоту -
Снегова и речи.

Проћи ће много дана, много лета,
Нећу моћи то заборавити:
Како сам овде, на крају света,
Могао сумњу у себи убити.

У тај дан ми вода шаптала из леда
Да ми је кренуло, изненада
А дан који је био тада?
Била је среда...