Памјати Михаила Хергифнија
Крајем ледењака корачаш све тише,
Не одвајајући од врха погледа.
Планина спава, облак мирно дише,
Издише лавина снежно-бледа.

Ни они са тебе не скидају ока
Као да су ти спокој обећали.
Упозорава те диљем сваког крока
Тутњем и треском сваки камен пали.

Планине знају, муке су их праве
Гушиле у диму експлозија минских.
Ти разликовао ниси те тутњаве
Од горолома усова планинских.

Али када си помоћи тражио,
Одзивале су се литице и скале,
Ветар разносио, удвајо, снажио
Ехо планински - радио сигнале.

И када бој се водио највећи
Од непријатељског ока су те криле.
Преда те је сваки камен стављ’о плећи,
Литице груди пред тобом прсиле.

Лажу да мудри не иде у гору, -
Ти ишао си, презревши тај наук.
Мекшао је гранит, лед скидао кору,
Мрак се око ногу мотао к’о памук.

У вечном снегу када би уснио,
Над тобом би се, са сродношћу блиском,
Поносни-планински хрбат надносио
И заклањао те вечним обелиском.