Ко да је од среће ткано време заказаног дана.
Под крмом нам обећано довољно простора за све.
Улила се плавет неба у плавило океана,
И на хоризонту jасну укрстиле се плавети две.

Зар није тај невиђени и тај горди простор мора,
У безумљу, и бујности и кроткости - сличан гори.
Седе гриве валова су чисте к’о снег наврх гора,
Удубљења између њих иста су к’о и понори.

Служење стихији сујету не цени,
Два далека пола спаја меридијан.
Благословени вечити гребени!
Благословен Велики океан!

Таличност је нама - сестра, а Велики Случаj - брат,
Иако стрепимо од сваког случаја.
На копну нам пожелеше мирног мора плави брокат,
А Сазвежђа наклоност нам дају свом пунођом сjаjа.

И мада смо предвидели све од почетног слова,
Ако неком лоше крене или муче га зле сање,
Мењамо курс и к’о пут планинског зова,
Идемо у помођ, прекинув пењање.

Служење стихији сујету не цени.
Два далека пола спаја меридијан.
Благословени вечити гребени!
Благословен Велики океан!

Кад прођв олуја, свешћемо рачуне.
К’о седином, сољу убељена -
Океанске сузе што се као кристал круне -
Умиће наша лица просветљена.

Заузет врх, вршци пут небеса стрше
И, чини се, земљу дотичу најмање.
Тек што смо пут завршили, оставив у небу крше -
Подижемо једра, ново започиње путовање.

Служење стихији сујету не цени.
Два далека пола спаја меридијан.
Благословени вечити гребени!
Благословен Велики океан!