Не говоримо “буре” - речи грубе.
“Бура” - мекша је и складнијег шума.
“Ветар” - ветрови своде нас са ума,
Чупајући јарболе с палубе.

На оштроумље смо наложили вето.
Проницљивост носа и компаса ту jе.
Мишице ветра дрско и напето
Кале на кожи једара олује.

На тасу звездане Ваге свемерећи,
Седи Нептун судбу одмерава нашу
И чопор псећи, гладни чопор псећи
Досадно завија, гони нас на чашу.

Ми - привид легендарнога корвета,
Љуљамо се у сазвежђу Ваге,
А све јаче, сикћу змије ветра
И кожу једара поре из све снаге.

По курсу нам другог брода пала сена,
Ушао у буру не снизивши газа.
Клати се, заноси и таласа пена
Љуљашка га неког препуна ужаса.

С њим је провиђење поступило круто:
Бонаца вечна, време - мртво клатно.
Чак је ветар успутни залут’о,
Не налазеђи ни једара платно.

Нечији нам се причињава зов -
Следимо сигнале, затим, тајанствене.
Не жеђ за славом, но просто изазов
Носи нас на оштре камене гребене.

Сазнати шта је несазнајно само.
Очима, уснама, кожом пити море...
Ко у океану види воду само,
Тај не примећује ни на земљи горе.

Поj, урагане, злу песму за уши,
У лобању ући и мисли настани.
Лиj, звезана кишо, и у нашоj души
Све земље и мора болести похрани.