Управо ја стремим ка дну.
Дисање се кида, притисак на ушну опну.
Зашто идем у дубину?
Зар ми је било рђаво на копну?

На земљи ми је и завичај и дом.
Тамо - певао сам, уништавао се,
И пливао сам, и мада са трудом.
На површини одржавао се.

Земаљске страсти под месеца кретом
Увређена светлост сад прожиже,
А ја, ево, пливам другим светом,
У коме је могућ повратак наниже.

Дишем, још не привикнувши се на шкрге.
Средина кључа. - Пливај снагом новом!
Зароним у њу ипак на без бриге
Брзо у звоно Архимедово.

Оријентира нема, не знам куда пловим,
Али, памтим бајке, митове и снове...
Ово, ја, свет освајам нови,
Низ коралне се спуштајуђи спрудове.

0, како су неми корални градови...
Многорибни су, али су бешумни,
А још су тиши подводни садови,
Многоцветни су и многоразумни.

Где је та магла чудовишна
С којом нас наше мајке плаше?
Светла бакљи су излишна,
Ни сунца је никад не огрејаше.

Све генијално је, и опет није,
Доступно уму - несташлук и пљусак...
Спасло се, и сада дубина крије
Све што је бежало, крило се, у љусак.

Дај, Боже, да све осетим, додирнем,
Да се у тајни не залежи.
Да се загњурим у дубине.
Не знам зашто, рон ми је тежи.

Испод корена гробни звон се чује.
Притисак ми рбат ломи и размеће.
Вода ме из себе избацује.
Дубина ме неће.

Реших се харпуна и карабина
И узех (не осуђујте ме) камен,
Да бих се спустио до дубина
Доњих наслага, до бити саме.

И нож бацих, не треба, с њим ван!
Тамо непријатеља нема - у миру
Сви смо ми људи - и наоружан
Ко је, ружан је - уш на тањиру.

Поистоветих се, подводна гљиво,
С тобом и заборавих ранг.
Претворићу се, није шаљиво,
У рибу, у шкрге - акваланг.

Нептун, ронилац седи, тескобом
Игра се мојом, сумњу наводи:
Зашто опростисмо се с тобом,
Претпоставивши копно води?

Сумња ме мори, ђаво је пали,
Сврдлови њени врте ми груди:
Зашто смо, зашто постали људи
И зашто смо се покајали?

Зашто, живећи на четири,
Исправисмо се, постасмо смели
Да бисмо, чиме се Бог не мири.
Из дубине камен изнели.

Омудрали смо од силног знања
И заузели улоге челне.
Распињемо се на краке сања
И чакљом бирамо пожељне.

И ја намерно сада тонем,
Вичући: Спасите наше душе!
Ако случајно и не потонем,
Бежите с ове копнене тмуше.

Назад - не горе, небеском броду,
Назад у дубину - не своме гробу.
Назад прибежишту вечном - у воду,
Назад - у вечну своју утробу.

Помилова ми пљусак рамена,
Признав ме, најзад, за своју сорту,
И ја упливах лак као сена,
Пустивши воду у аорту.

У редове се збијеније
Сврстајте, нека вам уши запуше!
Што сам нестао - жалост није.
Ја ћу доћи по ваше душе!