Лаж је. Над нама није бездан ни мрак,
Већ небеска мапа награда, одмазда.
С дивљењем гледамо на ноћни зодијак,
На танго сазвежђа, које вечност сазда.

Гледамо у звезде - вихорне алмазе,
У ћутање, у вечност, у тајне.
Тамо су: век наш варави и стазе,
Невидљиви знаци судбине, зајазе,
Што могу да нас чувају и бране.

Врући нектар хладни фебруар испија,
Слатко маслиново уље место грога.
Звездану воду чудак Водолија
Лије у бездану чељуст Козорога.

Васељенски поток вијугав и крут,
Украшен је час живом, час крвљу.
Отргнувши се с маглом марта на пут,
Кроз потоке млечне, кроз звездани прхут -
Мођне Рибе плове мрестишта острвљу.

У децембру се, уз ратнички клик
Стрелац смара, копље ломећи на крају.
Без страха се може разиграти Бик
На урочишту зеленом у мају.

Из августа изгладнели Лав
Погледује Овна у априлу.
У јуну Близанцима шаљу нежни поздрав
Девојке сазвежђа Девице, на крилу
Ваге, што се њишу к’о љуљашка, к’о сплав.

Светле се луче пробијају кроз мрак
К’о Адријанине нити - нити сјаја.
Али тајанствени Шкорпион и Рак
Од нас су далеко и без утицаја.

На зодијак човек није крик винуо.
Али, да ли звезде носе јад и печал?
Сазвежђа за навек с неба је скинуо,
У племенити прелио их метал
И у њихову тајну просинуо.