Године, векови и епохе свете -
Све бежи у топло - од мраза, од циче
Зашто на север ове птице лете
Када им на југу лепше перје ниче.

Није им потребна слава ни величје
Под крилима плавим отапа се лед.
Налазе ли, можда, у том среће птичје
Као награду за свој дрски лет?

Што нам се не живи - да се сну предамо?
Што нас носи на пут кроз валове, пену?
Нисмо дошли само тај сјај да гледамо.
Ретко се догађа да сјај има цену.

Тишина. Само чајке - муње живе.
Празнином их хранимо из руку.
За ћутање - уз све у лету преливе -
Обавезна је награда у звуку.

Снегови трагове замели су њине
Као белу, давно одсањану скаску,
И ослепили смо давно од белине
Да би прогледали кроз таму земаљску.

Наше грло ослобађа се мучања.
Наша слабост растапа се к’о сан.
И награда за ноћ очајања -
Биће вечни поларни дан.

Север. Слобода. Нада. Без граница
Земља. Снег чист - живот без лажи и мана.
Вране неђе очи испод трепавица...
Нема овде врана.

Ко у пророчанства не верује ружна,
У снег неће лећи чак ни после пада.
За самоћу, страдања недужна -
И сусрет с неким другим је награда.