Када се вода свемирског потопа
Међу обале поново сводила
Из пене муља и другог отопа
Реке одлазеће - љубав се родила
И у зраку своје измешала смеше
До рокова - а њих четрдесет беше.

А чудаци - још и таквих има -
Смешу ту пуним удишу плућима,
Не чекајућ’ казну ни награду вишу,
И мисле просто дисати је тако,
Док их изненада дрхтај сасвим лако
Обузме, к’о да последњи пут дишу.

Осећаји су к’о бродски јарболи,
Који се опиру валовима сивим,
Пре но што сазнају да је то “ја волим”
Исто што “ја дишем” или “ја живим”.

Снаћи ђе их скитња и туђине јади.
Земља љубави - земља је велика!
Витезове своје, искушења ради,
Испитиваће све строже, до крика.
Треба растанака њој и растојања
Да их лиши мира, одмора и сања.

Али безумници неће да се врате.
Они су већ сагласни да плате
Цену и живот да на ризик међу
Да не покидају у душе забити
Те невидљиве и волшебне нити
Између њих које се преплећу.

Свежи је ветар горде опијао
Обарао с ногу, мртве васкрсао.
Зато, ко није љубав искијао,
Значи - живео није ни дисао.

Многи у љубави што тајно грцају,
Не испуштајући речи ни глас грешан,
Зли језици свој јед на њих не врцају,
Али њихов рачун с крвљу је помешан.
Па, дајте да свима - од љубавне среће
Који погибоше - запалимо свеће.

Њихови гласови у такт се сливају,
Душе у најлепшим бојама пливају
И вечношћу дишу у једноме даху,
И са уздахом на усни премиру
Када се на мосту сретну, ил’ сокаку -
На раскрсници уској у свемиру.

Заљубљеним стерем постељу и желим
Да певају у сну и јавама сивим!
“Ја дишем”, значи - “ја волим”
“Ја волим”, значи - “ја живим”.