Нисмо те љубили, још мање делили,
Ал’ - зашто - ни данас ти нам не даш мира?
Ја у души носим, Ваља, твој лик мили,
Љоша на грудима те истетовира.

Кад се опраштасмо с тобом, и воз крену,
Ја обећах Љоши: “Заборавит’ нећу
Ваљу све док ме у гроб не запрећу”,
“А jа ни у гробу”, Љоша напомену.

Одговори сада ком је горе, Ваља,
Коме је теже, пробај, разабери?
У њега лик твој избоден је споља
У мене изнутра, у души трепери.

И кад ми се смучи - к’о с главом на шуљу -
Не желим да речи моје те растуже, -
Замолим да Љоша рашири кошуљу,
И да гледам, гледам у тебе што дуже.

Недавно, пријатељ мој из чиста хира -
Уметнички моју невољу просуди:
Прекопира тебе са Љошиних груди -
На грудима твој лик ми истетовира.

Знам, другове своје црнити не ваља,
Али ти си ми ближа и милија.
Вернија је моја копија, Ваља,
И од његове лепша, природнија.