Била је чиста као снег на гори
У блату самура! Као крин се вину,
Од њеног ми писма, ево, рука гори
Сазнадох горку и мучну истину.

Страдања њена сва беху под маском.
И маскарада заврши се, чиста,
Овај пут, ево, претрпех фијаско,
Али, надам се, последњи, одиста.

Мислим на те дане своје погибије
Док ми се крв кварна у венама точи,
И стискам писмо као главу змије;
Кроз прсте отров преваре просочи.

Нећу да ме води патња агоније!
Ветре сусрета, бриши сузе клете!
За моје коње увреде бич није.
Нећу мећава траг да ме замете.

И тако ја, ево, бацам иза себе,
Под неба сурог далеким досегом
Опијум љубице, каранфил што зебе
И сузе што капљу с истопљеним снегом.