Мени свако вече пали свећу,
И лик њен густи обавија дим...
Да време лечи, ја ни да знам нећу
Нити да све пролази за њим.

Ја не желим душа да се лечи болна.
Све што је у њој било, са похотом,
Просто са собом понела је она,
У луку, и на пароброд потом.

Мени свако вече пали свећу,
И лик њен густи обавија дим...
Да време лечи, ја ни да знам нећу
Нити да све пролази за њим.

Душа моја сада пуста је пустиња.
Што стојите над њом к о над празним гробом?
Остатак стиха у њој само тиња,
Све је друго однела са собом.

Мени свако вече пали свећу,
И лик њен густи обавија дим...
Да време лечи, ја ни да знам нећу
Нити да све пролази за њим.

Сада су у души циљеви без пута.
Завирите у њу, наћ’ ћете у низу
Две полуфразе дијалога крута,
А све је друго тамо у Паризу...

Нека ми свако вече пали свећу,
И лик њен нека обавија дим.
Да време лечи, ја ни да знам нећу, -
Све, у ствари, пролази са њим.