Спечене усне к’о огорци
У прегршт воде журно слете.
Тако тај дар Божји пију Црногорци
И бодро живе - до тридесете.

А умрети је увек часно било:
Од ножа или метка са мегдана
И понети своје смрти крилом
Још двојицу - тројицу душмана.

Док се усија ороз рука борца
Из седла или са колена бије.
Никада не воде роба Црногорца:
Он се дао заробити није.

И он је хтео да живи до стоте,
Жедан живота овенчаног славом
Ту где планине небо кроте
И огледају се у мору плавом.

На шесто хиљада дељени оброци
Из једне прегршти воде свете.
Но, живели су чесно Црногорци
Свој дуги век - до тридесете.

И жене им водом помен дају,
Док по пећинама крију децу мушку
До времена кад ће да стасају
За ђедов мач и очину пушку.

И облаче ћутећи црнину,
Жар с огњишта док гасе, ил’ прећу.
Могу сузе у траву да лину
Душманима да не крепе срећу.

Поцрнеле од туге и море
Као црна земља њива шкртих,
Као што су поцрнеле горе
И у огњу спепељени врти.

То је било истинито мнење, -
Бесмислено себе не згорети! -
Буди и гора самоспаљење
Беху завет бунтовни и свети.

И пет векова та Божја одмазда
К’о синова освета за оца.
Гореле су шуме и са њима вазда
Црногорска горела су срца.

Мењали се цари и цареводворци,
Ал’ у боју смрт је увек света.
Мало ценише оне Црногорци
Што тридесет преживеше лета.

Мени је рођење једно свило крила,
Када бих из два растао изданка, -
Црна Гора јамачно би била
Мој други завичај, отаџбина мајка.