Све што могох, памтих, утврдих по броjу
Снимих и записах, одагнавши бригу.
Ал’ разједињене мисли, к’о у роју,
Одбијале су се од дежурну књигу.

И њих забележих много, тешких, јавних,
Ситне, пак сноваху о свог ткања врежи,
Бестежина све их изравна у тежи, -
После нека их важност сама сравни.

А ја неку другу, која ме спопаде,
Ловим, вучем танки кончић невидљив.
И прва, изникнув, истог трена паде,
Оставши реч од ње само: “Није крив!”

Невин је, не значи “неумешан”, не, не!
Тако је код Руса сдавна, не одскора, -
Та нисмо жреб вукли - част запала мене,
Приближив звездама партијца, мајора.

 
 
 
 

Међ нулом и склопком коме показало -
Операторовог страха можда писмо -
Што ја бодро, кочоперећ’ се помало
И мушки одважно рекох: “Кренули смо!”