Вече се у бесну прометнуло буру,
И крпе закрпе пене
Песка издрту глазуру.
И ја видим, к’о кроз црну уру -
Вали ломе главе узнесене.

Саосећам овлаш - срца мека -
У погибији с њима, издалека.

Слушам ропац, смртни стењ и јаук,
Преосталих јарост смелу.
Још би хтели залета хук,
Скупит’ снагу, све здробити у мук -
Поломити главу телу.

И ја саосећам овлаш - срца мека -
У погибији, али издалека.

Ах, судбина бели гривокраси,
И у смрт к’о да лепота вас зове -
Кад зов бојних труба се огласи,
С гордом јеком зајезде таласи -
Ломе погнуте вратове.

И ми саосећамо овлаш - срца мека -
У погибљу њину, издалека.

Ветар опет у гребени бије.
Распрскава се пене вихорница.
Навала валова смори се, сузбије,
Као да неко ноге јој подбије -
Стропоштава се вихорна коњица.

И саосећају овлаш - срца мека -
У погибљу њеном, издалека.

Доћи ће ред на ме, у леђа већ туку.
Пригоне ме краја коми,
Предосећа душа, у бунила муку,
Да разламам хрбат у том буку
И, такође, главу ломим.

И саосећају овлаш - срца мека -
Са мном у погибљу - издалека.

Тако многи мотре нетремице,
Седећи на узвишењу своме
Над водом, уз замишљено лице,
Како други редом о литице -
Рбате и главе ломе.

И саосећају овлаш - срца мека -
У погибљу с њима. Али издалека.

Једном у сумраку самог морског дна,
У дубини тајних вртлога, иначе,
Родиђе се и изађи једна
Коњица валова сињих непобедна.
Излиђе се на обале жедна
И подавиће посматраче.

Ја саосећам овлаш - срца мека -
У погибљу с њима, издалека.