Моја је судбина - до краја, до крста,
Чак и кад промукнем, занемим до грста -
Да доказујем, пенећи из уста,
Да то није баш то - та тема, та врста.
Мазгари лажу о грешкама Христа -
Гробна плоча никад на земљу не приста -
Против Татара је још Иван Калита
Подизао буне, ал’ не сам, заиста.
Под Татарима година се триста
Живело у беди, без ичега, ишта.
И намере других, буне и буништа -
Пугачовштина су само, више ништа.
Наједном, иако немам појма о том,
Понављам у лице пајацу злом:
“Ово није тема, по схватању мом,
То, пријатељу, одише сујетом!”

Ни чашу испити у журби не могу,
Пљуснућу је - нећу овако са ногу -
У лице томе одвратном сурогу!
Не размећем се, ни у овом грогу.
 
 
 
 
Предаћу - из круга изашав најтише
У тесто мрака што к’о блато дише -
Пријатељу чашу, већ ми је превише...
Ал’ не знам може ли и он пити више.
У лугу оним код стоке у кругу
О неиспијеној чаши чак ни гу-гу
Не смем рећи ( и нећу ни другу),
Кажем ли, мене ће згазити у лугу.

До повраћања се смејем њиховој шали,
Може некад неко свећу да запали
Моме голом нерву, који пали
Весели манир на ком се шалим.
И да златни брокат под ноге ми мећу
И да престану да ми прете - нећу!
На истанчане нерве жар не прећу.
Ако их окрепим, ојачам - умрећу.
Боље је да дреждим, и скитам, и пијем!
Што по ноћи склепам, у гару развејем.
Боље је, лучама главу да овијем,
Но као прашина у лучи да вејем.

Ако ми је чашу испити суђено,
Музика ће ме испратити снено.
А ако докажем, макар запењено,
Отић’ ћу сујету поричућ’ искрено.