Журимо на пут, или нас смрт скори,
Наш се избор сиромаштвом брани.
Осуђени смо на живот спори.
За верност за њ смо ланцима везани.

Поверовао неко jе журећи,
Без осарта, реда што jе штован.
Али, зар jе живот у ланцима псећи?
Зар jе избор ако jе окован?

Лукавства нам дата милост је далека
Као умоболно претсказање с неба.
Смрт од својих испод камена нас чека.
А од туђих нас с леђа вреба.

Душа се замрзла, а тело затекло.
И ћутимо као дрвени пиони.
У кривом смеху кроз чеоно стакло
Мутно, смех се цери и од зубе звони.

Да разбијемо окове - још теже,
Грло би прегризли ономе у сени
Што се досетио да нас чврсто веже
Карикама ланаца за живот хваљени.

Зар нас у окриље нада не прихвата?
Или, можда ланац за зубе нам није?
Зашто куцамо на рајска врата,
О гвоздени оков костур трошни бије?

Предложише нам прекид рата и мир.
Платисмо цену у згаснутом пламу,
Дугим животом кажњени смо за хир
У кривици, издаји и сраму.

Ал’ одговарали и живот тоj цени?
Пут ниjе окончан - мирно и спокоjно! -
И у земљи где боj биjе се ватрени
Jош jе могуће умрети достоjно.

Рано нас бркате са барским окотом.
У глини ми не свиjамо гнезда.
Ми не умиремо патничким животом -
Живимо са смрћу верно испод звезда.