Свитање обреза к’о нож око звери,
Орози се отворише као сезам-двери,
И бануше стрелци баш кад ми о вуку, -
С реке сукну вилин-коњици у луку,
И потера пође с дејством из свих руку.

Потрбушке у снег зарисмо очњаке,
Чак и онај који шмугну под барјаке,
Вучје јаме тражи јастуцима шапа,
Тог ком метак не би окрзнуо длаке
Страх обори, под њим сад се снег отапа.

Да нам се смешио живот нисам чуо,
Ал’ ми остадосмо верно једнољуби,
Ево и у смрти искез неподбуо
И здрави и чврсти зуби.

Свом непријатељу смешим се у регу
Жалећи што своје не добише кучци,
Но на крвљу истетовираном снегу
Наш запис је: нисмо више вуци!

Пужемо, по псећи подвивши репове,
Задивљене њушке у небеса плове:
Ил’ се с неба на нас сазвежђе откида,
Ил’ се конац светла у мозгу прекида
С гвозден - вилин-коња трк нам се поткида.

Крвљу промочени од оловне кише -
Смирисмо се, ко да смрти нема више!
Под трбухом врелим отапа се снег.
Овај покољ поче - не Бог - него човек!
Узлетелих лет, покоси нам бег.

Чопору псећи, за нас се не вежи
На нашој је страни, кад смо сами срећа
Ми смо вуци - живот бољи нам је тежи,
А ви - пси, и смрт вам је псећа.

Непријатељу смешим се у регу,
Умиљато, подлост одбацив у муци
Ал’ - на крвљу истетовираном снегу
Наш запис је: нисмо више вуци!

У шуму! Неки ће од вас да се спасе!
К шуми, вуци! У трку теже погађа се!
Носите их ноге, за вучића спас!
Пијаних стрелаца очи одвратићу од вас.
Залуделе вучје душе зовућ’ на сав глас!

Вас који сте се затајили живи.
Шта ја могу! Нек ме ко год хоће криви.
Отказале очи, чула, пала снага.
Где сте вуци, шумске звери, ах до врага!
Жутооко моје племе, браћо драга!

Ја сам жив, али свуд су око мене
Звери које вучјег не познају лика.
Ове псе од нашег рода острвљене -
Пратила је увек срећа добитника.

Непријатељу смешим се у регу,
Умиљато, гњило тело кеси зубе
Ал’ - на крвљу истетовираном снегу:
Нисмо више вуци - запис кору дубе!