К’о из огледала кривих смеха пена
Пршће и мене носи на том валу;
Носеви свинути, уста разјапљена -
Као на венецијанском карневалу.

Шта да радим, да ли да ишчезнем часком?
Да се здружим с њима, да ме смех голица?
Надам се, ипак, да под зверском маском
Још су у многих права људска лица.

Сви у маскама, перика сјај нужни.
Ко је стваран, а ко из поетских чуда?
Сусед мој сдесна Арлекин је тужни,
Други је џелат, сваки трећи луда.

Ступам у коло. И руља ме хвата
Смејача, ал’ ја сам неспокојан с њима
Пријатељу што је са маском џелата -
Свиђа се маска и он је не снима.

Пријатељ Арлекин навек затужио
Печално му лице велико откриће?
Ако луда свој лик, с којим се здружило
Остави себи - зар нормално биће?

Око мене прстен, вежу круте жице.
и хватају ме, увлаче у пљаску.
Они тако моје и обично лице
Примају, сасвим нормално, к’о маску.

Петарде, конфете! Ал’ све није тако...
И маске гледају на ме у прекору
И пребацују ми што по такту лако
Не плешем, газим на ногу партнеру.

И, ево, зле маске смеју се нада мном -
Оне веселије с више зла, искрица -
А за маскама к о за стеном тамном
Заборављена стоје људска лица.

Гањају у стопу своје музе јадне,
Не молећи да се открију луткице.
Шта ли ће бити када маска спадне -
Полумаска или неко полулице?

У тајну ја сам проникао ипак,
Срце у немиру о томе дамара:
Равнодушје маске обличје је и знак
Заштите од испљувка и шамара.

Како добро лице могу да оделим
Од лошег; честитог да ухватим знамен?
Они једноставно маске су надели
Да лице о оштри не разбију камен.