Ја не волим фаталност исхода -
Умором се живота не трујем.
Ја не волим оно доба года
Када пијем или кад болујем.

Ја не волим цинизам спокоја,
Ни опрезност згаслога пламена,
Ни кад други чита писма моја,
Гледајућ’ ме преко свог рамена.

Ја не волим када разгађају,
Ил’ прекину разговор без следа.
Ја не волим кад с леђа гађају,
А, такође, не волим ни спреда.

Верзију сплетака мрзим сваку,
Црва сумње, почаст са жаоком,
Када гладе сво време низ длаку,
Ил’ по стаклу када тресну мотком.

Ја не волим ситих поуздање,
Боље нека кочнице откажу.
Мрзим када за част здушно лажу
И када је то клевете здање.

Када видим поломљена крила,
Не тугујем - не желим опроста.
Ја не волим насиље сивила,
Жалим само распетога Христа.

Мрзим себе када ме страх гуши,
И не трпим кад невине бију.
Мрзим кад ми роваре по души,
Боље ми је кад ми у њу пљују.

Јахаонице мрзим и арене,
Где се размећу у новцу на срећу.
Чак да су то велике промене -
Ја то никад заволети нећу.