Радозналост моја и укуса мера
Чудни су, нежно-егзотични чисти:
Ја у исто време могу чашу гристи-
И без речника читати Шилера.

У мени су два Ја - два пола планете,
Два човека разна, врага пуна збрке,
Када један спрема се на балет,
Други хоће на коњске трке.

Не дозвољавам да ми мисли оду
У погрешном смеру - Ја из првог лица,
Али често се дрзне на слободу
Моје Ја друго у виду злочинца.

Бојим се, давим у себи подлаца...
О, судбино неспокојна моја!
Бојим се грешке тешке к’о поганца
Да баш у себи давим друга Ја.

Када у души отворим латице
На местима где је искреност скривена,
На вересију ми дају келнерице,
Ласкају погледи заљубљених жена.

Дођавола шаљем своје идеале,
И груб постајем, нестрпљив и зао.
Седим одурно и једем бокале.
Шилер одавно са стола је пао.

Суде ми. У леђа гледа ме сва сала.
Ви, тужиоче, ви, друже судија,
Верујте нисам лупао огледала,
То је моје подло, моје друго Ја.

Ја вас молим да ме не казните много.
Дајте ми рок да се поправим, ма ни то.
Долазићу на суд к’о гледалац, строго
Са судијама ћу расправљат’ о битном.

 
 
 
 

Нећу лупати столове, витрине,
Ни тући недужне - тако и запиши!
Сјединићу, тврдим, обе половине
У својој болној, раздвојеној души.

Искрено, к’о пред смрт, обећавам с дугом
Очистићу се, проћи се нехаја.
Мени је туђе то моје Ја друго,
Уствари то Ја друго - нисам ја.