У памћењу су закопани трајно
И датуми, и догађаји и лица.
Памћење је к’о бунар дубоко и тајно
Када се загледаш, нетремица
Одрази лице, трепераво, сјајно.

Осетити шта је истинско, шта лажно -
Може само онај непристрасног суда.
Са прошлошћу треба опрезно, одважно
Да се не разбије глинена посуда.

 
 
 
 

Неко је понекад помене с немаром,
Други је лењо преврће, окреће,
А трећи је никад не дотакне жаром,
И прошлост лежи као благо старо
Које се никад ископати неће.

Река година односи с граница
Скретнице - ознаке пута.
Лако се у сплету прошлости - стазица,
За повратак где нема знакова, залута.

 
 
 
 

Није криво време, патина га скрива,
Разлози су тајни и најчешће лични.
Не скриваш - желиш заборав да бива.
У глухоћи лета лежи к’о да снива
Заборављених мина дух челични.

У минском пољу, прошлости на вољу,
Не дај, да те коб клета не бије.
Грешка на минском почињена пољу
Никоме се посрећила није.

 
 
 
 

Jедан посртај, знаци се разбеже,
А нерви људски нису од ужади,
И експлозија покида све вреже
Ако јој на време жице не развежеш
И детонатор - срце не извадиш.

Спи земља спокојно у траве лелују,
Али кад у њој нађу мину,
Нежно је ко жену грле и милују
И далеко негде носе да окину.