Ако негде у туђој, непознатој ноћи
Ти спотакнеш се о камен, о талас -
Не таји, не ћути, до мене довичи.
Ја ћу чути и познати твој глас.

Можда с метком у грудима ти у зрелој лежиш ражи?
Стрпи се, ја журим к теби, не осећам умор ни мрак.
Вратићемо се ми тамо где се враћа трава и зрак.
Само немој ти умрети, крв задржи.

Ако си на коњу - дојури, доскакући.
Коњ осећа к’о и човек питореске ове стране
У којима, ко дамари, врела бију живи кључи, -
Они ће ти исцелити ране.

Где си? Спречише те или си на дугом путу?
У беспућу, на укршћу, загонетној раскрсници?
Сморио се, срван тугом, залут’о у шуме тмици
И не умеш наћи стазу обрнуту.

Овде испод чистог снега поток бије
Нећеш наћи нигде лепше ни тако чистије боје.
И цвеће је, и жбуње је, и дрвеће ту - ничије -
Чим зажелиш - све постаје и твоје.

Чак и ако до колена газиш тешко блато густо,
По оштром камену бос, води хладноj и по лужи,
Прашњав, ветром спаљен, димљен и ожурен ватром, уз то, -
Ти се отми и прибери и дојури ил’ допужи!