Бродови чекају - на курсу данима леже.
Али, они се враћају - кроз олује, струја вреже.
По године неће проћи, и ја доћи ћу с пучине,
Да би опет једне ноћи отишао на по године.

Све се враћа у час мена, сем пријатеља искрених,
Сем љубљених и оданих драгих жена.
Све се враћа што већ мину, сем потребних као сање.
Не верујем у судбину, а себи још - себи мање.

Нек верује ко год хоће у нежне, чипкасте вале
И да ће брзо проћи мода да бродове пале.
И, наравно, опет ја ћу вратити се са пучине
И, наравно, отпеваћу... Неће проћи по године.