Како су ме загледали, задисали како су ме!
Ваздух као пред олују, опор к’о од тврде скраме.
Шта ће данас испевати, шта ће чути? Шта он уме?
Птице стварније певају, певају из бајке саме.

Радосно се на ме цери, сва трепери, Сирин птица,
Шепури се, зазива ме из гнезда њен цвркут прост.
А напротив снуждио се, спустив крилца,
Да ми просто душу трује, чудновати Алконост.

К’о седам заветних струна,
Отпевале ред су свој -
Само птица Гамајуна
Сва је била наде пој.

Избушеном звоницима - у небу, што плавим блиста
Бронза звоно, бакар - звоно,
Радује се ил’ се срди.
Куполе су у Русији скројене од злата чиста,
Да их Господ боље види.

И ја стојим, ко пред вечном загонетком,
Пред том земљом бајковитом мени даном
Сланом, горко-киселом и слатком
И плавкастом, и изворском и ржаном.

С глином која запацкава, глином масном и ржавом,
Да се лепи по сапима коњ’ма и по ременима,
Али вуку они мене том државом,
Што је раскисла, и надула се у снима.

К’о седам раскошних луна
На пут мој да, ево, стаје.
То ме птица Гамајуна
Теши и наду ми даје.

Душу обавија стрепња и губитка црни вео,
Душу испрану на спруду и од рђе и од блата, -
Ако до крви је дроњак изанђео, -
Закрпићу га закрпом од злата,
Да би Господ је видео...