Жено, дај ми моју камену секиру,
И не дирај моју прегачу од коже.
Мучи, не видим у теби потпору.
Иди у пећину и ватру наложи!

Језици змијски, зли, из тебе шиште,
Стално загорчаваш живот породице.
Запустила си избу и огњиште,
У матријархат се вративши, злобнице.

За себе своје задржи мишљење,
Ја сам мушкарац, породице глава.
Твој однос према заједници, права
Ја одређујем и ја стварам мнење.

Тамо су мамута, - чујеш ли већ вику -
Убили и плен су почели делити.
Ја не могу вас век с тобом у избику
Провести, морам некога убити.

Поглавице ће сада дођи к мени.
Испред њих гола не мини ни сеном.
Мало је камена, мада је век камени -
Ако ме осрамиш пред мојим племеном.

Пет бих жена неутешних...
Ја бих утешио свију...
Поступци су моји грешни,
Па сам за моногамију.

Зар проклетство твоје да ме плени...
И ујак мој, ког вепар раздену,
Кад беше жив, он брањаше мени
Од људождера да доведем жену.

С општином ме не завађај псећи!
Ко то тебе злоставља, доврага!
Омладину нашу не клевећи,
Она нам је заштита и снага.

За себе своје задржи мишљење,
Ја сам мушкарац, породице глава.
Твој однос према заједници, права
Ја одређујем и ја стварам мнење.

Но, што гледаш? Ваљда те не бију!
Дај секиру, молим те за душу,
И не дирај појас, да се смеју...
До три бројим, онда ћу за гушу.