Воду са дланова својих журно
уснама сувим приносише,
Црногорци пијући воду жудно,
живећи жудно - тридесет највише.

А смрт бјеше пуна поштовања
од метка и бодежа тамног - к’o дар,
ако се у гроб заједно урања
с непријатеља два-три бар.

Док год је ороз на кубури цио
сваки је из седла и с кољена пуцао,
Црногорца-сужња нико није видио,
јер тај се никад није предавао.

А мило би им било и сто година,
живота жељан - добија вриједно,
у крају с изобиљем неба и планина,
гдје је и море - непрегледно.

На шесто хиљада части се дели
прегршт ове воде свете,
и Црногорци су тако живјели
свој дуги вијек до тридесете.

Жене би за душу попиле воде,
кријући у брдима дјецу мушку,
и сваки би отуд могао да оде
једино држећи у рукама пушку.

Тихо су црнину облачиле,
и заливале своја огњишта,
и ћутке сузе у траву лиле
да непријатељ не чује ништа.

Од туге су се црњеле жене,
к’о земља црна са плодне њиве,
а горе у црно обојене,
буктиње постале од ватре живе.

Освета права то је била,
јер нема без смисла изгарања,
искра се људи и гора запалила,
као знак бунта и неслагања.

К’o Божја казна пет векова -
освета синова за част отаца,
пожаром паљена брда су ова
и срца горјела Црногораца.

Мијењали се цареви и слуге њихове,
част - онима што у боју су пали,
увијек Црна Гора поштује синове,
који тридесету нису дочекали.

Мало ми је једно рођење,
да ми је коријена два имати,
да ми се оствари сновиђење,
да и Црна Гора буде ми мати.