Lewis Carroll

Alisa u Zemlji čudesa

Preveo Predrag Raos (2001)

Glava I. U ZEČJU RUPU

Alisa se već bila jako umorila od sjedenja sa sestrom na pristranku, a bez ikakva posla. U nekoliko je zgoda čak virnula u knjigu što ju je čitala sestra, no u njoj nije bilo ni slika ni razgovora, »a kakva korist od knjige«, pomislila je, »u kojoj nema ni slika ni razgovora?«

I baš je tako počela odvagivati u glavi (naime, koliko je to uopće mogla, jer je od sparnoga dana svu ju bio obuzeo jak osjećaj snenosti i tuposti), bi li zadovoljstvo pletenja cvjetnoga vijenca bilo vrijedno truda ustajanja i branja tratinčica, kad najednom kraj nje projuri Bijeli Zec s crvenim očicama.

U tome doista nije bilo baš ničeg jako neobičnog, a niti se samoj Alisi učinio sasvim nesvakidašnjim kad ga je čula kako si mrmlja u bradu: »O ljudi! O ljudi! Opet ču zakasniti!« (kad je o tome razmišljala kasnije, palo joj je na um da se tome trebala začuditi, no u tom joj se to trenutku učinilo posve naravnim); no kad je Zeko i stvarno izvadio sat iz džepa na prsluku i pogledao na nj, pa zatim žurno produžio put, Aiisa je skočila na noge, jer joj je najednom bljesnule kroz glavu da još nikad nije vidjela zeca ni s džepom na prsluku, a još manje satom koji bi iz njega mogao izvaditi, pa je, izgarajući od radoznalosti, pohitala za njim preko polja, i na svu sreću stigla taman na vrijeme da ga vidi kako uskače u veliku zečju rupu pod živicom.

Trenutak kasnije već je i sama pošla za njim, ni na trenutak i ne promislivši o tome kako će, ma svega ti, iz nje opet izaći. A zečja se rupa neko vrijeme nastavljala ravno, kao tunel, no onda se naglo nagnula, nagnula tako naglo da Aiisa nije stigla ni pomisliti da se za nešto prihvati prije nego što je otkrila da pada u vrlo duboko okno.

Sad ili je to okno bilo vrlo duboko, ili je kroza nj padala vrlo polako, jer je najednom imala obilato vremena da se osvrne oko sebe i upita se što će dalje biti. Najprije je pokušala prodrijeti pogledom u dubinu i razabrati u što to ide, ali je bilo premračno a da bi se išta dalo nazrijeti. A onda je pogledala i stijenke okna, te otkrila da su ispunjene kredencima i policama za knjige; tu bi i tamo ugledala i karte i slike obješene o klin. U prolazu je s police skinula teglicu, i na njoj je bila naljepnica MARMELADA OD NARANAČA, alise onda grdno razočarala otkrivši da je prazna. Kako je nije htjela ispustiti, u strahu da nekog ne ubije, uspjela ju je u prolazu opet vratiti na jedan u mnoštvu kredenaca.

»Dakle ljudi!« pomislila je Alisa. »Nakon takvoga pada, i samo će tumbanje niza stube za mene biti ništa! Kako će me samo hrabrom smatrati svi moji kod kuće! Mislim, sve da padnem i s krova, o tome ne bih ni pisnula!« (Kako bi vrlo vjerojatno doista i bilo.)

I tako sve dublje i dublje i dublje. Ta zar tom propadanju zaista nema kraja?

»Pitam se koliko sam već milja do sada propala?« reče glasno. »Zacijelo sam već negdje pri središtu Zemlje. Daj da vidimo: to bi, mislim, bila dubina od četiri tisuće milja...« (jer, kao što vidite, Alisa je već bila u školi naučila ponešto od takvih stvari, i makar ovo baš nije bio baš sasvim primjeren trenutak za produciranje znanjem, jer nije bilo nikoga da je čuje, ipak je to bilo zgodno učiniti makar za vježbu)

»da, tako bi to nekako bilo ali se onda pitam na koju ću zemljopisnu duljinu i širinu stići?« (Alisa, dakako, nije imala pojma što je to zemljopisna duljina, a još manje širina, ali je pomislila kako su to krasne i velike riječi, baš prikladne za ovakvu zgodu.)

I onda odmah počela opet.

»A pitam se i hoću li propasti ravno kroza Zemlju! Kako bi bilo smiješno izaći među ljude koji hodaju naglavce! Antipati1, ako se ne varam...« (ovaj joj je put bilo drago što nitko ne sluša, jer joj se učinilo da ta riječ možda i nije ona prava) »ali ću ih onda morati upitati, znaš, kako se zove ta zemlja. Molim vas, milostiva gospođo, je li to Novi Zeland ili možda Australija?« (i još dok je to izgovarala, pokušala je napraviti knips - zamislite, napraviti knips sred propadanja u dubinu! I što mislite, bi li to vama pošlo za rukom?) »I kakvom bi me onda malom neznalicom smatrali! Ne, stoga je bolje uopće i ne pitati; možda negdje vidim da piše.«

I tako sve dublje i dublje i dublje. Kako i nije imala drugoga posla, Alisa se opet prihvatila priče.

»O, mislim da će Dina noćas biti jako tužna što me nema!« (Dina je bila mačka.) »Nadam se da moji, kad budu pili čaj, neće zaboraviti ni njezin tanjurić mlijeka. Dina, najmilije moje, o, što bih dala da si sada sa mnom! U zraku, istina i nažalost, doduše nema miševa, ali bi zato mogla uhvatiti šišmiša, a oni su, znaš, vrlo slični miševima. Ali se sad pitam, jedu li mačke šišmiše?« No sad je Alisu najednom obuzela nekakva silna snenost, pa je nastavila mrmljati u bradu, a nekako pospano: »Jedu li miče šice? Jedu li miče šice?«1, no ponekad bi to bilo i »Jedu li šice miče?«, jer, shvaćate, kako nije znala odgovoriti ni na jedno od ta dva pitanja, zapravo i nije bilo jako važno koje od njih postavlja. Osjećala je kako tone u drijem, da korača držeći se s Dinom za ruku, i da joj govori vrlo gorljivo: »Dina, molim te, reci mi istinu: Jesi li ikad pojela šišmiša?« Kad najednom, dum, dum! pade ona na hrpu suhoga lišća, i to bijaše kraj njezina pada.

Alisa se pritom nije baš nimalo nabila, pa je istog časa skočila na noge. Podigla je pogled, no gore je bila samo tama. Pred njom je bio još jedan dugi prolaz, i u njemu se još vidio Bijeli Zec u silnoj žurbi. Nije se smjelo gubiti ni časka; i stoga krenu Alisa brzinom vjetra, i stiže taman na vrijeme da ga čuje kako veli, zamičući za ugao: »O ušiju mi i brica, koliko već kasnim!« Kad je i sama skrenula za ugao bila mu je za petama, ali ga je izgubila iz vida. I sad se našla u dugoj i niskoj dvorani, osvijetljenoj nizom svjetiljki obješenih o strop.

Posvuda po dvorani bila su vrata, no sva zaključana, i kad je Alisa prošla čitavu jednu stranu u jednom smjeru i drugu u povratku, i pritom prodrmala sve kvake, tužno je krenula sredinom pitajući se kako će se više ikada od tuda izvući.

A onda je najednom naišla na tronožni stolić, napravljen od jednog komada stakla. Na njemu je bio samo sićušni zlatni ključić, pa je Alisa u prvi čas pomislila da bi možda mogao pristajati u koja vrata u dvorani, no, vaj! ili su brave bile prevelike, ili je ključ, naprotiv, bio premalen - otvorio, u svakom slučaju, nije nijedna. Pa ipak, kad je još jednom obišla dvoranu, naišla je na nisku zavjesu koju prvom zgodom nije opazila, a iza nje bijahu vratanca visoka možda petnaest palaca2. Gurnula je u njih zlatni ključić, i gle veselja, pristajao je!

Alisa je otvorila vrata i otkrila da vode u malen prolaz, ne mnogo veći od štakorove jazbine. Kleknula je pa kroza nj ugledala najljepši vrt što ga vidješe oči. Obuze je živa čežnja da izađe iz te mračne dvorane te se prošeće između lijeha tog šarenog cvijeća i tih hladnih vodoskoka, ali kroz vrata nije mogla protjerati ni glavu, »no čak kad bi glava i prošla«, pomislila je nesretna Alisa, »koja mi korist od nje bez ramena. Oh, kad bih se bar mogla skupiti poput durbina! A mislim da bih i mogla, samo ne znam otkuda da počnem.« Jer, shvaćate, u zadnje se doba dogodilo već toliko neobičnosti da je Alisa već počela pomišljati da je na svijetu zapravo vrlo malo toga i stvarno nemoguće.

Nije imalo nikakva smisla stajati tako i čekati kraj vratanca, pa se vratila stoliću, skoro u nadi da bi na njemu mogla naći još jedan ključ, ili bar knjigu s naputkom o sklapanju ljudi poput durbina. Ovaj je put na njemu, međutim, otkrila bočicu (»koja tu prije sasvim sigurno nije bila«, reče), a oko njezina grlića papirnu naljepnicu s riječima »ISPIJ ME« ispisanim lijepim velikim slovima.

Bilo je lako reći »Ispij me«, ali mala umnica tako nešto svakako nije bila spremna učiniti na brzinu.

»Ne, najprije ću pogledati«, rekla je, »da vidim piše li na njoj otrov ili ne«, jer je već bila pročitala nekoliko lijepih pricica o djeci koja su se opekla, ili doživjela da ih pojedu divlje zvijeri, kao i mnoge druge slične neugodnosti, a samo zato što se nisu sjetila jednostavnih pravila kojima ih naučiše prijatelji. Primjerice, da će te crveno usijani žarač sigurno opeci ako ga predugo držiš u ruci; i da će ti iz prsta, ako ga nožem zarežeš baš jako duboko, u pravilu poteći krv; a nikad nije ni zaboravila da će, popiješ li sadržaj bočice označene s »otrov«, s tim sadržajem skoro sigurno, prije ili kasnije, doći do teških nesuglasica.

Ova bočica, međutim, nije bila obilježena kao »otrov«, pa se Alisa odvažila liznuti tekućinu, pa našavši njen okus vrlo ukusnim (bila je to zapravo nekakva smjesa aroma torte od višanja, kremšnita, ananasa, pečene purice, karamela i vrućeg, maslacem premazana prepečenca), vrlo ju je brzo i popila.

»Neobična li osjećaja!« reče tada. »Zacijelo se sklapam kao durbin.«

Kako je doista i bilo, jer je sad bila tek nešto viša od deset palaca3, pa joj se lice ozarilo pri pomisli da je sad postala baš primjerenoga rasta kani li proći kroz vratašca i stići u prekrasni vrt. Prije je, međutim, pričekala nekoliko trenutaka da vidi hoće li se skupiti još malo; i pritom je obuze neka mala nervoza, »jer bih se na kraju, znaš«, rekla je, »mogla i sasvim skupiti, kao utrnuti plamen svijeće. Pitam se kako bih tada izgledala?« Pokušala je zamisliti kako izgleda plamen svijeće kad ga utrnemo, jer se nikako nije mogla sjetiti da je ikad vidjela tako nešto.

Nakon nekog vremena, otkrivši da se više ništa ne zbiva, odlučila je smjesta poći u vrt, no vaj, sirota naša Aliso! kad je stigla do vrata, otkrila je da je zaboravila zlatni ključić, a kad se po nj vratila do stola, otkrila je da ga nikako ne može dosegnuti. Kroza staklo ga je vidjela sasvim jasno, te je dala sve od sebe da se uzvere uz noge od stola, no one za takvo penjanje bijahu i previše skliske. Napokon je svi ti silni pokušaji toliko izmoriše, da mala sirotica sjede i zaplaka.

»No daj, što imaš od plakanja!« obratila se Alisa samoj sebi, i to prilično oštro. »Savjetujem ti da s tim smjesta prestaneš!« Ona je sebi u pravilu dijelila vrlo dobre savjete (iako ih je vrlo rijetko i slušala), a gdjekad bi i samu sebe korila toli oštro da bi si sve natjerala suze na oči. Sjeća se kako je jednom zgodom samoj sebi dala po ušima i to zato što je varala u kriketu što ga je igrala sama sa sobom, jer se to vrlo neobično dijete neobično voljelo igrati da nije jedna, nego dvije osobe. »Ali kakva sada korist od toga«, pomislila je nesretna Alisa, »da se pretvaram da sam ne jedna, nego dvije! Mislim, od mene je jedva ostalo dovoljno i za jednu pristojnu osobu!«

Uskoro joj je, međutim, pogled pao na staklenu kutijicu pod stolom. Otvorila ju je te u njoj otkrila sasvim malen kolačić, na kojem su riječi »pojedi me« bile lijepo ispisane malim slovima.

»Dobro, pojest ću ga«, rekla je Alisa, »pa ako me poveća, moći ću dohvatiti ključ; a ako me pak smanji, propuzat ću ispod vrata; tako ću ili ovako ili onako stići do vrta, pa me zapravo i nije briga što će se dogoditi!«

Odgrizla je komadić i zabrinuto se upitala: »U kom smjeru? U kom smjeru?« Stavila si je ruku na glavu da osjeti u kojem smjeru raste, te se doista iznenadila otkrivši da je ostala ista. Da se razumijemo, tako to obično i biva kad jedemo kolače, ali se Alisa već bila toliko navikla na krajnje neobična zbivanja, da bi joj bilo i tupo i glupo da se život nastavi onako obično.

Zato se prihvatila posla, pa vrlo brzo dokrajčila kolačić.

Glava II. JEZERO SUZA

Sve više čudno i čudnije!« uskliknula je Alisa (sve ju je to toliko iznenadilo da je na trenutak sasvim zaboravila na gramtiku); »sad se razvlačim kao najveći durbin na svijetu! Zbogom, noge!« (jer kad je pogledala noge, toliko su se već bile udaljile kao da su se već skoro gubile iz vida). »O, uboge moje noge, pitam se, najmilije moje, tko će sada na vas navlačiti čarape i cipele? Ja sigurno neću! Jer ja ću biti i predaleko da bih se brinula o vama; morat ćete se same snalaziti kako najbolje znate i umijete - no ipak ću prema njima morati biti fina«, pomislila je Alisa, »jer inače možda neće htjeti koračati meni po volji! Daj da vidimo: Za svaki ću vam Božić darovati novi par zimskih cipela.«

Pa je sad počela smišljati kako to i obaviti.

»Morat ću ih poslati po raznosaču«, pomislila je. »O, kako će to smiješno biti, slati darove vlastitim nogama! A kako li će tek čudna biti adresa!

O, ljudi, kakve ja to gluposti trabunjam!«

I baš joj je u tom trenutku glava lupila o strop dvorane. Sad je zapravo već bila izrasla do skoro tri metra u visinu, pa je još jednom dohvatila zlatni ključić i pohitala prema vratima vrta.

Sirota Alisa! Sad je mogla samo ležati na boku i jednim okom gledati u vrt, ali je, što se tiče prolaženja, bila bespomoćnija no ikad. I tako je opet sjela i zaplakala.

»Trebala bi se stidjeti«, rekla je Alisa. »Tako velika djevojčica«, (što je sad zaista mogla reći!), »pa da tako plače! Smjesta da si prestala, nemoj da moram ponavljati!« Ipak je i dalje nastavila, lijući suze na vjedrice, sve dok se posvuda oko nje nije stvorilo pravo malo jezerce, duboko četiri palca4 i protegnuto do sredine dvorane.

Nakon nekog vremena začuje, međutim, sitno tapkanje nogu u daljini, pa hitro otare suze da vidi tko to dolazi. A bijaše to Bijeli Zec. Vraćao se prelijepo odjeven, s parom bijelih kožnih rukavica u jednoj, i velikom lepezom u drugoj ruci. Dokaskao je u velikoj žurbi, sve si mrmljajući u bradu: »O! Vojvotkinja, Vojvotkinja! O! o, kako će podivljati ako je ostavim da čeka!« Alisa je bila u tako očajnom stanju, da je bila spremna svakoga zamoliti za pomoć. I tako, kad joj je Zec prišao, počela je, i to tihim, bojažljivim glasom: »Gospodine, ako dozvolite...« Zeko se divlje prenuo, ispustio bijele kožne rukavice i lepezu, pa šmugnuo u mrak koliko ga noge nose.

Alisa je podigla lepezu i rukavice pa se, budući da je u dvorani bilo jako vruće, počela hladiti, što je i nastavila sve dok nije izgovorila:

»O ljudi, ljudi! Kako je danas sve neobično! A još jučer sve je bilo kao i svaki drugi dan. Sad se pitam, nisam li se to ja preko noći promijenila? Da razmislim: Jesam li, kad sam jutros ustala, bila ista? Pa skoro da se sjećam kako sam se osjećala nekako malo drukčije. Ali ako nisam ista, sljedeće pitanje glasi: Tko sam onda, za ime svijeta, ja? O, eto to je velika glavolomka!« I sad je počela prebirati u mislima svu djecu koju je poznavala, sve svoje vršnjakinje, da vidi nije li se prometnula u koju od njih.

»Ja sasvim sigurno nisam Ada«, rekla je, »jer ona na glavi ima tolike vitice, a ja ih nemam uopće; a sigurna sam i da ne mogu biti Mabel, jer ja znam toliko toga dok ona, oh! ne zna skoro ništa! Osim toga, ona je ona, a ja sam ja, i - o, ljudi, prsnut će mi glava! Da vidim znam li sve što sam znala. Idemo: četiri puta pet je dvadeset, a četiri puta šest je trinaest, i četiri puta sedam je - o, ljudi! Ovom brzinom nikad neću doći do dvadeset! Osim toga, tablica množenja ne znači ništa, da vidimo zemljopis. London je glavni grad Pariza, a Pariz je glavni grad Rima, a Rim je - ne, sve je to krivo, u to sam sigurna! Zacijelo sam se prometnula u Mabel! Da pokušam izrecitirati »Vidi malog...« Pa je prekrižila ruke u krilu kao da odgovara u školi, te počela recitirati pjesmicu, ali joj je glas bio nekako promukao i neobičan, a i same riječi kao da nisu bile one stare:

»Sigurna sam da to nisu prave riječi«, rekla je sirota Alisa, a kad je nastavila, oči joj se opet napuniše suzama. »Zacijelo sam ja ipak ona Mabel, pa ču morati živjeti u onoj straćari, te neću skoro ni imati igračaka, i, o! toliko ću još toga morati naučiti! Ne, glede toga sam već odlučila: ako sam zaista Mabel, ostajem tu dolje! Nikakva im korist od toga što će u rupu gurati glavu i govoriti: "Milo, daj se vrati gore!" Ja ću ih samo pogledati i reći: "Ali tko sam ja zapravo? Najprije mi recite to, i onda, ako mi se svidi da budem baš ta, eto me gore; ako li pak ne, ostajem dolje sve dok ne postanem netko drugi" - ali, o, ljudi!« uskliknula je Alisa, pa najednom briznula. »Kako bih voljela da gurnu glave! Kako mi je već strašno dodijalo biti tu dolje i to sasvim sama!«

Kad je to izgovorila, spustila je pogled na ruke, pa se začudila otkrivši da je, sve tako govoreći, na jednu stavila Zecovu malu bijelu rukavicu. »Kako mi je to uspjelo?« pomislila je. »Zacijelo sam se opet smanjila.« Ustala je i prišla stolu da se prema njemu izmjeri, te otkrila da je, koliko je mogla procijeniti, sad imala oko dvije stope5, no da se vrlo brzo skuplja u sebe. Ubrzo je, međutim, otkrila da je krivac tome lepeza što ju je držala u ruci, pa ju je brzo odbacila, i to u zadnji čas, jer bi se bila skupila u ništa.

»Ovo je bilo zbilja za dlaku!« rekla je Alisa. Nemalo se bila uplašila te nagle promjene, ali ju je zato jako razveselilo otkr iće da još postoji. »A sad u vrt!« Pa je koliko je noge nose potrčala prema vratašcima, no vaj! vratašca bijahu opet zaključana, a zlatni je ključič ležao na zlatnom stoliču kao i prije, »i sve je još gore nego ikad«, pomislilo je siroto dijete,

»jer još nikad nisam bila tako mala, nikad! I stoga velim da je to upravo prestrašno, svega mi, jest!«

No još dok je izgovarala te riječi, noga joj se okliznula, i u sljedećem času, pljus! već je bila do grla u slanoj vodi. Prva joj je misao bila da je, tko zna kako, pala u more, »a u tom se slučaju mogu vratiti željeznicom«, rekla je u sebi. (Alisa je dosad na moru bila samo jednom u životu, pa je tako došla do općenitog zaključka da ćeš, gdje god dođeš na englesku obalu, u moru zateći mnoštvo kola za kupanje6, djecu s drvenim lopaticama gdje kopaju po pijesku, a iza njih red pansiona, te iza pansiona napokon kolodvor.) Ipak je ubrzo zaključila da se zapravo našla u lokvi suza što ju je sama bila isplakala još dok je bila visoka devet stopa7.

»O, da bar nisam toliko plakala!« rekla je Alisa dok je, sve plivajući kroz suze, tražila nekakav izlaz. »I sad me valjda za to čeka i kazna, a to je utapanje u vlastitim suzama! A to bi bilo baš uvrnuto! Ali danas je i tako sve uvrnuto.«

i baš je u taj čas začula kako se malo podalje u jezercu nešto praćaka, pa prišla bliže da vidi što je to. U prvi je mah pomislila da je to zacijelo kakav morž ili vodenkonj, no onda se prisjetila koliko je malena, te uskoro razabrala da je riječ o mišu koji je u lokvu upao baš kao i ona.

»Bi li bilo i od kakve koristi«, pomislila je Alisa, »obratiti se tom mišu? Ovdje je sve tako okrenuto na glavu, da se ne bih nimalo iznenadila da i on progovori. No bilo kako bilo, pokušaj me ništa ne košta.« Te stoga poče: »O Mišu, znaš li izlaz iz ove lokve? Jer već se umorili vrlo plivajući po njoj, o Mišu!« (Alisa je vjerovala da je baš to prava forma obraćanja mišu: nikad u životu nije učinila ništa slično, ali se prisjetila kako je u bratovoj latinskoj gramatici vidjela: »Miš miša mišu miša oj mišu!« Miš ju je pogledao prilično ispitivački, a učinilo joj se i da joj je namignuo okcem, ali rekao nije ništa.

»Možda ne razumije engleski«, pomislila je Alisa, »te se usuđujem reći da bi to možda mogao biti i francuski miš, koji je došao još s Vilimom Osvajačem.«8 (Jer je Alisa, bez obzira na sve svoje poznavanje povijesti, imala samo vrlo mutne pojmove o vremenu što je u međuvremenu proteklo.) I zato mu se obrati ponovno: »Ou est ma chatte?«9 što je bila prva rečenica u njezinoj knjizi iz francuskog. Našto je Miš najednom džipio iz vode, i od straha zadrhtao čitavim tijelom. »Oh, oprostite, nisam htjela!« uskliknula je Alisa žurno, u strahu da je sirotoj životinji povrijedila osjećaje. »Sasvim sam zaboravila da vam se mačke baš ne mile.«

»Da mi se ne mile!« zakričao je Miš prodornim i vrlo uzrujanim glasom. »A ti bi ih na mome mjestu obožavala?«

»Ovaj, vjerojatno ne«, odgovorila je Alisa umirujućim tonom, »ali se zbog toga nemojte uzrujavati. Pa ipak bi mi bilo drago da vam mogu pokazati našu mačku Dinu: uvjerena sam da bi vam, da je upoznate, mačke postale vrlo obljubljene. Kako je samo slatka i mirna«, nastavila je Alisa, napola za sebe, dok je lijeno plivala po jezercu, »i kako lijepo sjedi kraj vatre i prede, pa si liže capice, pa se umiva - kako je meka, kao stvorena za maženje - a kakva je tek velemajstorica za hvatanje miševa - Oh, oprostite, nisam htjela!« uskliknula je Alisa opet, jer se Miš ovaj put bijaše sav nakostriješio, te je pomislila da ga je sad zaista baš jako povrijedila. »Ali nećemo više o njoj, ako vam to nije po volji.«

»Nećemo, ta što ne velite!« uskliknuo je Miš, uzdrhtao sve do vrška repića. »Kao da je meni do takve teme! Moja je obitelj oduvijek mrzila mačke, ta gnusna, bijedna i prostačka stvorenja! Da to ime više nisam ni čuo!«

»Neću ga više ni spomenuti!« rekla je Alisa, obuzeta silnom žurbom da što prije promijeni temu razgovora. »A da li - da li možda - volite - volite pse?« Kako Miš nije odgovorio, Alisa je nastavila ushićeno: »Kraj naše kuće živi takav prekrasan psić, moram vam ga pokazati! Kako su mu samo sjajne okice, znate, tom terijeru, a kako mu je tek, ovaj, duga i kovrčava dlaka! A kad bacite štap, on vam ga donese, a zna se i uspraviti i prositi jelo, i još svašta - ni pola se ne mogu sjetiti - a gazda mu je, znate, seljak, i veli da je tako koristan, da vrijedi stotinu funti! Veli da taj davi sve štakore - o, nebesa!« uskliknula je Alisa tužnim glasom. »Bojim se da sam vas opet nečim povrijedila!« Jer je Miš plivao od nje iz petnih žila, i pritom baš pošteno bućkao jezerce.

I tako je Alisa tiho doviknula za njim:

»O Mišu moj dragi! Dajte se vratite, pa više nećemo pričati o mačkama, a ni o psima, ako ih baš toliko ne volite!« Kad je to Miš čuo, okrenuo se i polako zaplivao prema njoj. Lice mu je bilo sasvim blijedo (od bijesa, pomislila je Alisa), pa rekao tihim, drhtavim glasom:

»Daj idemo na obalu, da ti ispričam svoju životnu priču, pa ćeš shvatiti zašto toliko mrzim i pse i mačke.«

A bilo je već i krajnje vrijeme, jer je u jezeru već bila nastala poprilična gužva od ptica i drugih životinja koje su u nj pale. Sad bijahu u njemu Patka i Dodo,10 Lory11 i Orlić, te još nekoliko radoznalih stvorenja. Alisa je bila na čelu, pa za njom čitavo društvo ispliva na obalu.

Glava III. TRKA U IZBORNOM KRUGU I MAČJE PRAVDE MAČ

A na obali se bilo skupilo zaista neobično društvo - ptice izneređena perja, životinje s dlakom poleglom niz tijelo, a svi promočeni do kože, u prijekom i nelagodnom ustrojstvu duha.

Prvo je pitanje, dakako, bilo kako se osušiti: o tome su održali konzultacije, pa je već nakon nekoliko minuta Alisa s njima razgovarala sasvim prisno, kao da se znaju od rođenja. S Lorijem se čak i dugo prepirala, sve dok se napokon nije nadurio, pa bi samo ponavljao: »Stariji sam od tebe, pa sam valjda i pametniji«, a što Alisa nije mogla prihvatiti sve dok joj ne veli koliko mu je godina, a kako je to Lori odlučno odbijao, što se tu još i moglo reći.

Napokon je Miš, koji je očito među njima uživao najveći autoritet, uzviknuo: »Sjednite, molim, svi, pa me poslušajte! Ja ću vas uskoro sve osušiti!« Našto svi posjedaše u široki krug, s Mišem u sredini. Alisa je za nj upravo zalijepila pogled pun nestrpljivog očekivanja, jer je bila uvjerena da će se, ako se brzo ne osuši, baš opako prehladiti.

»Khm!« reče Miš i zauze velevažnu pozu. »Svi spremni? Ovo je, dakle, nešto najsuhlje mi poznato. Svi tiho, molim vas lijepo! "Vilima Osvajača, na čiju se stranu stavio i papa, uskoro prihvatiše i Englezi, koji su s jedne strane željeli vođu, a s druge se odnedavna već poprilično navikoše na uzurpaciju i osvajanja. Edwin i Morcar, erlovi od Mercije i Northumbrije..."«

»Ufh!« reče Lori i sav se strese.

»Molim vas!« reče Miš, no iako se namrštio, učinio je to vrlo uljudno. »Nešto ste izvoljeli?«

»Ne ja!« odvrati Lori žurno.

»Onda mi se učinilo«, reče Miš. »Da nastavim. "Edwin i Morcar, erlovi od Mercije i Northumbrije, izjasniše se za nj; dok je čak i Stigand, rodoljubivi nadbiskup canterburyjski, to našao primjerenim..."«

»Našao što?« upita Patka.

»Našao to«, odvrati Miš prilično prijekim glasom, »pretpostavljam da znate što znači riječ "to".«

»Znam ja to jako dobro što znači nešto naći«, rekla je Patka. »U pravilu je to žaba ili crv. Ali je pitanje, što je bio taj to što ga je nadbiskup našao?«

Miš je pitanje odlučio prečuti, pa smjesta zabrzao: »"...da s Edgarom Athelingom pođe u susret Vilimu i ponudi mu krunu. Vilimovo je ponašanje u početku bilo vrlo odmjereno. Ali razuzdanost njegovih Normana..." Draga moja, ide li kako?« upitao je i okrenuo se prema Alisi.

»Mokra kao i prije«, odgovori Alisa melankoličnim glasom. »Ne čini mi se da me to osušilo baš nimalo.«

»U tom slučaju«, reče Dodo svečanim glasom te ustade na noge, »iznosim svoj prijedlog da se zasjedanje odloži, a radi promptne primjene učinkovitijih protumjera...«

»Daj govori engleski!« nato će Orlić. »Ja ne znam što znači ni pola tih dugih riječi a, što je još gore, ne znaš ih, vjerujem, ni ti!« Pa nato obori glavu da prikrije smiješak; dok su se neke druge ptice u pol glasa zahihotale.

»Ono što sam mislio reći jest«, odgovori Dodo uvrijeđenim tonom, »da bi nas od svega najprije osušila trka u izbornom krugu.«

»A što je to trka u izbornom krugu?« upita Alisa. Ne zato što joj je baš bilo stalo da to dozna, nego zato što je Dodo zastao kao da smatra da bi to netko svakako morao upitati, a učinilo se da baš nitko ne osjeća nikakvu želju da u tom pogledu išta učini.

»Mislim«, reče Dodo, »možda će najbolje biti da vam to zorno pokažem.«

(A budući da biste to možda i sami poželjeli učiniti jednog zimskog dana, reći ću vam kako je to Dodo izveo.)

Najprije je označio trkalište, više kao nekakav krug (»točan oblik nije važan«, reče on), a onda je čitavo društvo rasporedio duž staze, jednog tu, drugog tamo. Nije bilo »Jedan, dva, tri, kreći«, nego bi potrčali kad bi im se svidjelo, i prestajali trčati isto tako, tako da i nije bilo lako odrediti kad je trka gotova. Ipak, kad su tako trčali možda pola sata, svi su opet bili sasvim suhi, i tada je Dodo najednom viknuo: »Trka je gotova!« našto su se svi zgurali oko njega, onako zadihali, i upitali ga: »Ali tko je pobijedio?«

Na ovo pitanje Dodo nije mogao odgovoriti bez dubokog razmišljanja, pa je ostao dugo sjediti prsta uprta u čelo (u pozi u kojoj obično na slikama vidimo Shakespearea), dok je ostatak društva nijemo čekao. Napokon Dodo reče:

»Svi su pobijedili, i zato svi moraju dobiti nagradu.«

»Ali tko će je dodijeliti?« upitao je čitav kor glasova.

»Pa naravno, ona«, reče Dodo pa prstom pokaže na Alisu. Sad se čitavo društvo najednom sjati oko nje, pa stade zbrkano klicati:

»Nagrade! Nagrade!«

Alisa nije imala ni pojma što bi sad trebala učiniti, pa je u očaju gurnula ruku u džep te izvukla kutiju ušećerenog voća (u koju, na svu sreću, nije prodrla slana voda), pa ga svima podijelila za nagradu. Svakog je došao točno jedan komad.

»Ali bi i ona, znate, morala dobiti nekakvu nagradu«, reče Miš.

»Naravno«, odgovori Dodo smrtno ozbiljnim glasom. »Što još imaš u džepu?« Reče pa se okrenu Alisi.

»Samo naprstak«, reče Alisa tužno.

»Daj ga ovamo«, odvrati joj Dodo.

Sad se svi još jednom sjate oko nje, a Dodo joj svečano uruči naprstak i reče: »Molimo vas da primite ovaj otmjeni naprstak« i time završio svoj kratki govor, našto svi zaklicaše.

Alisi se sve to učinilo sasvim besmislenim, ali svi su se držali tako ozbiljno da se nije usudila nasmijati; a kako nije znala što bi rekla, samo se naklonila i uzela naprstak, sve to, dakako, što je svečanije znala.

Zatim je valjalo i pojesti ušećereno voće, zbog čega je došlo do izvjesne graje i komešanja, jer su se velike ptice žalile da ga ne mogu ni dohvatiti kljunom, dok bi malima zastajalo u grlu pa ih je valjalo lupati po leđima. Pa ipak, napokon i to bi gotovo, pa svi opet posjedaše u krug, te udariše u moljakanje, jer su htjeli da im Miš ispriča još nešto.

»Obećao si mi, znaš, da ćeš mi ispričati svoju životnu priču«, reče Alisa, »a i zašto toliko mrziš M i P«, dodala je šaptom, jer se pomalo bojala da bi ga opet mogla povrijediti.

»O, priča je to duga i žalosna!« reče Miš, pa joj se okrenu i duboko uzdahne. »Jer miševi imaju svirep«, reče pa duboko uzdahnu, i doda jedva čujno: »kraj.«2

»Naravno da miševi imaju svi rep«, odvrati Alisa, pa mu se zadivljeno zagleda u rep, »ali zašto bi priča zbog toga bila duga i žalosna?« Pa se nastavila tako iščuđavati za čitave Miševe priče, koja joj u glavi ispade nekako ovako:

MAČJE PRAVDE MAČ3

»Ti mene uopće i ne slušaš!« reče Miš Alisi strogim glasom. »O čemu to razmišljaš?«

»Oprosti«, odgovori Alisa vrlo smjerno, »no stigao si, čini mi se, već i do same oštre poante?«

»Ja? Nisam ja!« uskliknu Miš ljutito.4

»Ti nisi ti!« reče Alisa vrlo iznenađeno, pa se zabrinuto osvrne svud oko sebe. »Ako ti nisi ti, a tko si ti onda?«

»Ja da nisam ja, zato što nisam ja?« reče Miš, pa ustane i ode. »Slušati takve gluposti, prva je uvreda za mozak!«

»Ali ja nisam ništa mislila!« zajadikuje sirota Alisa. »Ali da znaš, ti se baš lako vrijeđaš!«

Našto Miš odgovori samo gunđanjem.

»O, molim te, vrati se i ispričaj nam priču do kraja!« doviknula je Alisa za njim. A svi joj se ostali pridružiše u koru.

»Daj, molimo te!« Ali je Miš na to samo ljutito odmahnuo glavom i još malo ubrzao korak.

»Baš šteta što neće s nama!« uzdahnuo je Lori čim se Miš izgubio iz vida; a stara je Rakovica iskoristila zgodu da poduči kćer: »Eto vidiš, milo moje! Ovo neka ti je pouka da nikad ne smiješ gubiti živce!« »Daj čkomi, stara!« odgovori joj na to mala Račića, ponešto nabusito. »Od tebe bi ih izgubila i oštriga!«

»O, da mi je bar sad tu moja Dina, o da mi je bar!« reče Alisa ne obraćajući se nikom određenom, »Kako bi ga brzo vratila!«

»A tko izvoli biti ta Dina, budi mi dopušteno odvažiti se postaviti vam to pitanje?« upita Lori.

Našto Alisa odgovori sa zamjetnim ushitom, jer uvijek bijaše spremna na razgovor o svojoj mezimici:

»Dina je naša mačka, A prava je velemajstorica za hvatanje miševa, ne možete to ni zamisliti! I da, da je tek vidite kako se baca na ptice! Nije još pravo ni pogledala ptičicu, i već je pojedena!«

Ovaj mali govor izazove u družini popriličnu pometnju. Neke ptice žurno se udaljiše, a neka stara Svraka poče se vrlo pažljivo umatati, te reče: »A sad stvarno moram ići; noćni mi zrak grlu ne čini najbolje!« dok Kanarinka treperavim glasom sazove svu dječicu: »Idemo kući, mileni moji! Već ste odavno svi morali biti u krevetu!« I tako, jedan zbog ovog, drugi zbog onog, svi odoše, i Alisa uskoro osta sama.

»O, što mi bi da spominjem Dinu!« reče ona samoj sebi vrlo sjetnim tonom. »Ovdje kao da je baš nitko ne voli, a siguma sam da je ona najbolja mačka na svijetu! O, ljubljena moja Dina! Sve se pitam, hoću li te ikad više vidjeti!« I tu se sirota Alisa ponovno rasplače, kao da je sama na svijetu, i sva se skruši. Ne prođe, međutim, dugo, kad eto ti opet iz daljine sitnog tapkanja, pa Alisa žudno podiže oči, napol u nadi da se Miš ipak predomislio, pa se vraća dovršiti svoju priču.

Glava IV. GUST OD ZECA5

No bijaše to Bijeli Zec. Vraćao se laganim kasom, pa se u hodu sve zabrinuto ogledavao, kao da je nešto izgubio, a čula ga je i kako mrmlja sebi u bradu: »Vojvotkinja! Vojvotkinja! O milih mi na rukama šapica! I krzna i brkova! Dat će me pogubiti, to je sigurno kao što je lisica lisica! Da mi je znati, gdje li sam ih samo ostavio?« Alisa na trenutak pomisli da on to traži lepezu i bijele rukavice, pa uslužno smjesta za njima krene u lov, ali njih nigdje na vidiku - jer nakon onog plivanja u jezercu kao da se sve promijenilo, dok je velike dvorane, sa staklenim stolićem i vratašcima, i sasvim nestalo.

Zec, međutim, vrlo brzo opazi Alisu gdje traži na sve strane, pa joj doviknu ljutitim glasom:

»Mislim, Mary Ann, što tu, zaboga, radiš? Smjesta trk kući, i donesi mi rukavice i lepezu! Brže, trkom!« I Alisa se toliko uplaši da smjesta poleti u pokazanom smjeru, a da mu nije ni pokušala objasniti da je očito pogriješio.

»Zamijenio me sa svojom sobaricom«, pomisli u trku.

»Kako bi se samo iznenadio da otkrije tko sam ja zapravo! Ali bit će mi bolje da mu donesem tu lepezu i rukavice - mislim reći, ako ih nađem.« To izrekavši u sebi, naleti na lijepu kućicu. Na vratima joj bijaše sjajna mjedena pločica i na njoj urezano ime: »B. ZEC«. Ušla je bez kucanja, požurila uza stube, u silnom strahu da bi mogla naletjeti na pravu Mary Ann, pa da je istjeraju još prije nego što nađe rukavice i lepezu.

»Kako je to neobično«, reče Alisa za sebe, »biti potrčko jednome zecu! Još malo pa će me i Dina početi slati po stvari!« I sad počne zamišljati što bi se sve moglo dogoditi. »"Gospođice Alisa! Smjesta dolazite, i spremite se za šetnju!" "Evo me odmah, gospođice dadiljo! Ali moram paziti na tu mišju rupu sve dok se Dina ne vrati, da miš ne bi slučajno nekamo otišao." Samo što ne vjerujem«, nastavila je Alisa, »da bi Dina dugo ostala u kući kad bi počela tako zapovijedati!«

U međuvremenu je već bila otkrila put do uredne sobice sa stolom u prozoru, a na njemu (kako se i bila nadala) lepezu i dva-tri para sićušnih bijelih rukavica. Dohvatila je lepezu i par rukavica, i već se spremala otići, kad joj pogled padne na bočicu kraj zrcala. Na ovoj nije bilo naljepnice s riječima »Popij me«, ali je ipak izvadila čep i prinijela je usnama.

»Znam da se kad god nešto pojedem ili popijem«, rekla je u sebi, »dogodi nešto jako zanimljivo, pa sam uvjerena da to vrijedi i za ovu bočicu. Svesrdno se nadam da ću od toga opet narasti, jer mi je već stvarno dodijalo da budem tako sićušno stvorenje.«

A što se doista i dogodilo, i to mnogo brže no što je i mogla pomisliti. Nije, naime, još bila ispila ni pola bočice, a glava joj je već uprla o strop, pa ju je morala sagnuti da ne slomi vrat. Hitro je spustila bočicu i rekla u sebi:

»Ovo je već bilo sasvim dosta - nadam se da neću više - a vidi sad, ne mogu kroz vrata - da bar nisam toliko popila!«

No vaj! prekasne li želje! Jer je nastavila rasti, i rasti, pa je uskoro morala kleknuti na pod, a časak potom nije više bilo mjesta čak ni za to, pa je pokušala leći, s laktom prislonjenim na vrata, dok je drugu ruku ovila oko glave. Pa ipak je i dalje rasla, te je napokon, kao zadnji spas, jednu ruku gurnula kroz prozor, a stopalo u dimnjak kroz ognjište, te rekla u sebi:

»Više od toga ne mogu, pa kud puklo. Što me još na kraju čeka?«

No imala je sreće, jer je čarobna bočica sad došla do kraja svog djelovanja, pa je Alisa prestala rasti. Ipak se i dalje osjećala vrlo neudobno, a kako je sve slutilo na to da više nikad neće izaći iz te sobe, nemojmo se čuditi što je bila jako nesretna.

»O, koliko mi je ljepše bilo kod kuće«, pomislila je sirota Alisa, »gdje čovjek nije stalno bivao čas manji, čas veći, i gdje mu nisu zapovijedali kojekakvi zečevi i miševi. Skoro pa da požalim što sam uopće i ulazila u tu zečju rupetinu - pa ipak - pa ipak - ipak je sve to, znaš, vrlo zanimljivo, takav život! Stalno se pitam što bi mi se sve moglo dogoditi! Kad sam čitala bajke, mislila sam da se to nikad stvarno ne događa, a sad, evo me usred jedne takve! O meni bi trebalo napisati knjigu, o da, baš bi trebalo! A kad budem velika, ja ću je i napisati - ali već sam velika«, dodala je tužnim glasom, »ili baš tako velika da više i nemam kamo rasti.«

»Ali onda«, pomislila je Alisa, »zar nikad neću biti starija nego sada? To bi, s jedne strane, bilo baš fino - nikad ne biti stara baba - ali opet - morati stalno učiti! O, to ne bih voljela baš nimalo!«

»O, glupe li djevojčice!« smjesta si je i odgovorila. »Kako bi tu uopće i mogla nešto učiti? Mislim, tu jedva ima mjesta i za tebe, a kud bi još stale i nekakve školske knjige?«

I tako je pričala i pričala, pa govorila malo za jednu, malo za drugu stranu, i sve u svemu vodila prilično živ razgovor. Nakon nekoliko, međutim, trenutaka, odnekud je izvana začula glas, pa zastala da oslušne.

»Mary Ann! Mary Ann!« rekao je taj glas. »Smjesta mi donesi rukavice!« Zatim se začulo sitno tapkanje na stubama. Alisa je znala da to dolazi Zec, pa je zadrhtala tako da se stresla kuća, jer je bila zaboravila da je od Zeca veća i tisuću puta, te da se stoga nema čega bojati.

Sad je več i Zec stigao do vrata i pokušao ih otvoriti. Vrata su se, međutim, otvarala prema unutra, a Alisin ih je lakat bio pritisnuo tako jako da je pokušaj završio neuspjehom. Onda ga je začula kako veli za sebe:

»Onda idem okolo, pa ču kroz prozor.«

»E baš nećeš!« pomislila je Alisa, pa pričekala sve dok joj se nije učinilo da Zeca čuje točno pod prozorom, i tada naglo ispružila ruku i zahvatila zrak. Nije uspjela uhvatiti ništa, ali je zato začula sitan krik i pad, i zvek razbijena stakla, i po tome zaključila kako nije isključeno da je Zec upao u staklenik s krastavcima ili kakvom srodnom biljkom.

Zatim se začuo ljutit glas - glas Zeca: »Pat! Pat! Ta gdje si!« I zatim glas koji još nikad nije čula: »Tu sam, ta gdje bih bio! Iskapam jabuke, milostivi gospodine!«

»Iskapaš jabuke, ma nemoj!« odgovorio je Zec ljutito. »Dolazi ovamo! Daj pomozi da se izvučem iz ovog!« (Zatim još malo razbijanja stakla.)

»A sad mi reci, Pat, što je to na prozoru?«

»A što drugo, ruka, milostivi gospodine!« (Što je on izgovorio više kao »rouka«.)

»Ruka, gusane! Tko je ikad vidio toliku? Mislim, ima je pun prozor!«

»A što drugo, tako je, milostivi gospodine, ali je za to taman dovoljna.«

»Mislim, što ona tu uopće radi? Idi i makni je!«

Uslijedila je duga šutnja, za koje je Alisa uspijevala tek tu i tamo razabrati sitan šapat, kao: »A što drugo, ne sviđa se ni meni, milostivi gospodine, nimalo, baš ni malo!« »Učini kako ti rekoh, kukavice!« Napokon Alisa ponovno ispruži ruku, i opet zahvati zrak. Ovaj su se put začula dva sitna krika, i još malo krhanja stakla. »Koliko tu mora biti staklenika«, pomislila je Alisa. »Sve se pitam što sad slijedi! Što se pak tiče izvlačenja kroz prozor, kamo sreće da me mogu izvući! Jer mi se sasvim sigurno tu više ne biva ni jednoga časka!«

Pričekala je još malo, ali više ništa nije čula. Napokon se ipak začula škripa kotača malih dvokolica, i najednom mnoštvo glasova što su svi upadali jedni drugima u riječ, a iz kojih je uspjela razabrati: »Gdje su druge ljestve? - Mislim, pa Gušt je trebao donijeti druge - Gušt! Daj, mali, brže donesi! - Na, stavi ih tu na ugao - Ne, prvo ih poveži - ne hvataju ni do pola - O! bit će sasvim dobro, ne pravimo kerefeke - Daj, Gušt, hvataj taj konop - Samo da krov izdrži! - Pazi na taj labavi crijep - Pazi, pada! Sagni glavu!« (glasan prasak) - »Mislim, čije je to sad djelo? - Guštovo, čini mi se - Tko će onda kroz dimnjak? - Ne, ja neću! Daj ti! - Ma ni slučajno! - Onda Gušt - Hej, Gušt! Gazda veli da se ti spuštaš kroz dimnjak!«

»O! To znači da će se Gusta spustiti kroz dimnjak?« rekla je Alisa u sebi. »Mislim, sve prebacuju na njegova leđa! Ne bih nizašto bila u njegovoj koži: ognjište je, istina, nešto usko, ali se ipak u njemu još mogu dobrano ritnuti!«

Ugurala je nogu što je mogla dublje u dimnjak, pa pričekala sve dok nije začula životinjicu (nije ni slutila od koje je vrste) kako grebe i struže malo više u dimnjaku, pa rekla: »To je Gušt«, i oštro se ritnula i pričekala da vidi što sad slijedi.

A najprije se začuo čitav kor glasova: »Evo Gušta!« pa onda samo Zecov glas: »Hvataj ga, ti kraj živice!« pa tišina, pa opet zbrka glasova: »Uhvati ga za glavu - Daj malo rakije - Nemoj ga daviti - Kako je bilo, stari moj? Što ti se dogodilo? Daj nam pričaj!«

Napokon se začuo i slabašan, piskutav glas (»To je Gušt«, pomislila je Alisa), »Mislim, ne znam ni sam - Hvala, hvala, dosta; već mi je bolje - al sav sam smuvan, nije mi do priče - znam samo, izletjelo nešto kao na feder, i odoh ja u nebo kao protugradna raketa!«

»Baš tako, stari moj!« rekoše drugi.

»Ništa, zapalit ćemo kuću!« rekao je Zecov glas. Našto je Alisa dreknula koliko je grlo nosi: »Samo dajte, pa ću na vas nahuckati Dinu!«

Isti je čas zavladala grobna tišina, a Alisa je pomislila: »Pitam se što će im sada pasti na pamet! Da je uopće imaju, kao prvo bi skinuli krov.« Prođe časak-dva, i onda opet poče gibanje, i Alisa začu Zeca kako veli: »Za početak će bačva toga biti dosta.«

»Bačva čega?« pomislila je Alisa. Ali se nije morala dugo premišljati, jer je sljedećeg trenutka po prozoru zaštropotao pravi pljusak kamenčića, a neki su je i pogodili u nos. »Moram ovo prekinuti«, rekla je u sebi, pa viknula: »Daj probajte još jedanput!« Što je izazvalo još jednu grobnu tišinu.

Alisa je tada iznenađeno opazila da se kamenčići, dok leže na podu, pretvaraju u kolačiće, pa joj je na um pala sjajna zamisao. »Ako pojedem kolačić«, pomislila je, »sigurno će mi se promijeniti rast. Ali kako ne mogu biti veća nego što jesam, onda ću valjda postati manja.«

I tako je kolačić i pojela, i silno se razveselila opazivši kako se smjesta počela smanjivati. Čim se toliko smanjila da može proći kroz vrata, istrčala je iz kuće, a vani ju je čekalo čitavo mnoštvo ptičica i drugih životinjica.

Posred svih njih ležao je gušterić Gušt, a pridržavala su ga dva zamorčića i davala mu da pije nešto iz bočice.

Čim se pojavila, svi su joj poletjeli ususret, no ona se okrenula i potrčala koliko je noge nose i uskoro se našla na sigurnom, u gustoj šumi.

»Prije svega se moram pobrinuti«, govorila je Alisa u sebi, dok je tako lutala šumom, »da opet dođem na svoju pravu mjeru; a zatim moram pronaći put u taj prekrasni vrt. Mislim da će to biti najbolji plan.«

Plan je, nema dvojbe, izgledao zapravo izvrsno, zbijen onako skladno i jednostavno; nevolja je bila samo u tome što nije imala ni najblažeg pojma kako da ga izvede; no dok je tako bojažljivo zavirivala između stabala, sitan al oštar krik nad njom natjera je da žurno podigne glavu.

Odozgo ju je, prekrupnim okruglim očima, gledalo pregolemo štene, i slabašno pružalo šapu te je kušalo dotaknuti. »O, ubogo stvorenje!« rekla je umilnim glasom, pa mu čak pokušala i fućnuti. Ipak se sve to vrijeme silno bojala da možda nije gladan, u kojem bi je slučaju lasno smazao usprkos svem njezinu umiljavanju.

Jedva i promislivši, dohvatila je grančicu i pružila je štenetu, našto je ono skočilo u zrak sa sve četiri noge odjednom, pa ciknulo od veselja i poletilo prema štapu, pa ga tobože počelo gnjaviti. Alisa se pak sklonila iza velikoga čička da je ne pregazi, a u trenutku kad se pojavila s druge strane, štene je još jednom poletjelo na štap, i u silnoj se hitnji prekobicnulo preko glave, pa je tada Alisa, pomislivši kako sve to sliči razigranom trčkaranju pred kopitima fijakerskog konja, te u strahu da bi je svakog časa moglo izgaziti, opet potrčala oko čička, jer je štene baš krenulo u čitav niz kratkih juriša na granu, pa bi svaki put potrčalo samo malo naprijed i jako daleko natrag, sve vrijeme hripavo lajući, sve dok napokon nije sjelo dobrano podalje, zadihano, s jezikom isplaženim iz usta, i krupnih očiju napol zatvorenih.

Što se Alisi učini dobrom zgodom za bijeg; u koji smjesta i krenu, pa nastavi trčati sve dok se sasvim ne zamori i ostade bez daha, te dok štenčev lavež sasvim ne oslabi u daljini.

»Pa ipak, kako je sladak bio!« reče Alisa, pa se, da malo odahne, nasloni na ljutić, te se još stade i hladiti njegovim listom kao lepezom. »Kako bih ga voljela učiti raznim trikovima, kad bi - kad bi tome bila dorasla rastom! O, ljudi! Skoro sam zaboravila da bih morala opet narasti! Daj da vidim - kako bi se to dalo izvesti? Valjda bih opet morala nešto pojesti ili popiti, no veliko je pitanje, što?«

Veliko je pitanje zacijelo bilo ovo ili ono? Alisa se osvrnula na sve strane, na cvijeće i vlati trave, ali nije vidjela baš ništa što bi joj, s obzirom na okolnosti, izgledalo kao ono pravo. Kraj nje je rasla velika gljiva, otprilike njezina rasta; a kad je pogledala poda nju, pa s obje strane, i iza nje, pade joj na um da bi baš mogla pogledati i što je na njoj.

Podigla se na nožne prste pa pogledala preko njezina ruba, i tad joj se pogled istog časa sreo s očima velike modre gusjenice. Sjedila je na njoj, ruku prekriženih na prsima, pa čibukala iz nargile,12 malo mareći i za nju i za sve drugo na svijetu.

Glava V. GUSJENIČIN SAVJET

Gusjenica i Alisa neko su se vrijeme gledale bez riječi, a onda je Gusjenica napokon izvadila čibuk iz usta i obratila joj se malaksalim, pospanim glasom.

»Tko si ti?« upitala je.

To baš nije bio poticajan početak razgovora. Pa je Alisa odgovorila, prilično bojažljivo, »Ja... mislim, to u ovom času jedva da i sama znam, gospođo - ali sam to bar znala kad sam jutros ustala, no vjerujem da sam se od tada promijenila nekoliko puta.«

»Kako to misliš?« upitala je Gusjenica strogo. »Daj objasni što time misliš!«

»Bojim se, gospođo, da ne mogu objasniti što ja time mislim«, odgovori Alisa, »zato što, vidite, ja više nisam ja.«

»Ja to ne vidim«, odgovori Gusjenica.

»Bojim se da to ne bih znala izraziti jasnije«, odvratila je Alisa vrlo uljudno, »jer to, kao prvo, ni sama ne razumijem, a kad čovjek u jednom danu promijeni toliko veličina, to zna baš jako zbunjivati.«

»Ni najmanje«, odgovori Gusjenica.

»Mislim, možda to još niste otkrili«, reče Alisa, »ali kad se jednog dana pretvorite u ličinku kukuljicu - a što će vam se, mislim, jednog dana zacijelo dogoditi - a nakon toga u leptira, zar se nećete, rekla bih, osjećati pomalo čudno?«

»Ni najmanje«, odgovori Gusjenica.

»Mislim, možda se vi prema tome odnosite drukčije«, reče Alisa, »a ja znam samo da bih se ja osjećala jako čudno.«

»Ti!« reče Gusjenica prezrivo. »A tko si uopće ti?«

Što ih je opet vratilo na početak razgovora. Alisu je pomalo nerviralo što Gusjenica govori tako kratkim rečenicama, pa se uspravila i rekla, i to vrlo dostojanstveno:

»A ja mislim da biste vi prvo meni trebali reći tko ste zapravo vi.«

»Zašto?« reče Gusjenica.

Evo još jednog zbunjujućeg pitanja; pa kako nije znala smisliti nikakav valjani razlog, a Gusjenica je, po svemu sudeći, bila u vrlo nezgodnom stanju duha, okrenula se od nje.

»Daj se vrati!« doviknula je Gusjenica za njom. »Moram ti reći nešto važno!«

To je zvučalo prilično primamljivo, pa se Alisa okrenula i vratila.

»Čuvaj živce«, rekla je Gusjenica.

»I to je sve?« rekla je Alisa, pa progutala bijes kako je znala i umjela.

»Ne«, reče Gusjenica.

Alisa je pomislila kako bi možda mogla i pričekati, jer ionako nije imala drugog posla, a možda bi joj na kraju i mogla reći nešto vrijedno slušanja. Gusjenica je neko vrijeme pućkala bez riječi, da bi napokon rasplela ruke, još jednom izvadila čibuk iz usta, i rekla:

»I onda, misliš da si se promijenila?«

»Bojim se da jesam, gospođo«, odvratila je Alisa. »Ne mogu se više ni sjetiti svega kao nekada - a niti deset minuta ne mogu ostati jednako velika!«

»Čega se to sve ne možeš sjetiti?« upita Gusjenica,

»Mislim, pokušala sam izrecitirati "Leti pčela malena", ali je sve ispalo nekako drukčije!« odvratila je Alisa vrlo sjetnim glasom.

»Daj onda izrecitiraj, "Star si, oče Willly",« reče Gusjenica. Alisa prekriži ruke na prsima i počne:

»To ne ide baš tako«, reče Gusjenica.

»Bojim se, ne baš sasvim tako«, odgovori Alisa skrušeno, »jer su se neke riječi promijenile.«

»Sve je krivo od početka do kraja«, reče Gusjenica odlučno, i potom uslijedi nekoliko trenutaka šutnje.

Prva je progovorila Gusjenica.

»A kako bi velika željela biti?« upita.

»O, što se toga tiče, nisam baš izbirljiva«, odgovori Alisa žurno. »Samo, znate, baš ne volim da se stalno toliko mijenjam.«

»Ne, ja to ne znam«, reče Gusjenica.

Alisa na ovo ne reče ništa; nikad joj još nitko u životu nije toliko proturječio, pa je osjetila da gubi živce.

»Jesi li sad zadovoljna?« upita Gusjenica.

»Mislim, gospođo, voljela bih biti malo veća, ako nemate ništa protiv«, reče Alisa, »jer su tri palca14« zaista bijedna visina.«

»Ne, nego baš sjajna!« reče Gusjenica ljutito, pa se smjesta uspravi (a bila je visoka točno tri palca).

»Ali ja na to nisam navikla!« zavapi Alisa prežalosnim glasom. I pritom pomisli: »Da se bar svi ti stvorovi tako lako ne vrijeđaju!«

»Vremenom ćeš se naviknuti«, reče Gusjenica, pa vrati usnik u usta i opet začibuka.

Ovaj put je Alisa strpljivo pričekala da joj opet dođe volja. Za nekoliko časaka Gusjenica opet izvadi čibuk iz usta, pa zijevne jednom, pa dvaput, i sva se strese. Zatim siđe s gljive i otpuza u travu, i usput samo zamijeti:

»Od jedne ćeš strane biti viša, a od druge niža.«

»Jedne strane čega? Druge strane čega?« upitala se Alisa u sebi.

»Gljive«, odgovori Gusjenica, baš kao da je to pitanje izgovorila naglas; trenutak se potom izgubi iz vida.

Alisa je na trenutak ostala zamišljeno zagledana u gljivu, pa pokušavala odrediti gdje su joj te dvije strane, a kako je bila savršeno okrugla, pitanje je bilo doista teško. A onda je ipak napokon ispružila ruke što je najviše mogla, obgrlila klobuk, pa objema rukama odlomila po komadić oboda.

»A sad, koja je koja?« rekla je u sebi, pa gricnula malo iz desne ruke da vidi kako djeluje. Već u sljedećem trenutku osjetila je žestok udarac pod bradu, jer joj je udarila o stopalo!

Ta ju je nagla promjena zaista uplašila, ali je osjećala da nema vremena za gubljenje, jer se skupljala doista jako brzo; stoga se smjesta bacila na drugi komadić i odgrizla zalogaj, Brada joj se bila tako čvrsto pritisnula o stopalo da je jedva i imala mjesta da otvori usta; ipak je to napokon učinila, pa uspjela pojesti zalogajčić iz komadića u lijevoj ruci.

* * *

»Vidi, glava mi je napokon slobodna!« rekla je Alisa silno veselim glasom, no ton se već u sljedećem trenutku pretvorio u panični, kad je otkrila da joj nigdje na vidiku nema ramena: kad bi spustila pogled, vidjela bi samo silnu dužinu vrata, koji kao da se dizao, poput stapke, iz mora zelenoga lišća što je ležalo duboko ispod nje.

»Ma što bi mogla biti sva ta zelenjava?« upitala se Alisa, »I gdje su mi se cijela ramena? I, jao, sirote moje ruke, kako to da vas više ne vidim?« Sve tako zboreći počela ih je micati, no bez ikakvih vidljivih posljedica, izuzmemo li sitno potresanje dalekog zelenog lišća.

Kako joj se svaki pokušaj da ruke digne do glave činio sasvim jalovim, pokušala je spustiti glavu do ruku, pa ju je silno zabavilo kad je otkrila da joj se vrat lako svija u svim smjerovima, kao zmija. Baš ga je uspjela svinuti dolje u gracioznom cik-caku, i već se spremala uroniti u lišće, za koje je otkrila da su tek krošnje stabala pod kojima je lutala, kad ju je oštro psikanje natjeralo da se žurno povuče; na lice joj je naletio krupan golub i sad ju je divlje mlatio krilima.

»Zmijo!« zavrištao je Golub.

»Ja nisam zmija!« rekla je Alisa s negodovanjem. »Daj mi mira!«

»Zmija, tvrdim ja i dalje!« ponovio je Golub, ali prigušenijim tonom, pa dodao kao nekakvim jecajem: »Pokušao sam na sve mile moguće načine, no ništa im nije po volji!«

»Nemam ni najblažeg pojma o čemu ti to zapravo«, reče Alisa.

»Pokušavao sam u korijenju stabala, pokušavao u grmlju, pokušavao u živici«, nastavio je Golub, ni malo ne hajući za nju; »ali te zmije! Nikad ih zadovoljiti!«

Alisa je osjećala sve veću zbunjenost, ali je pomislila kako nema smisla ništa govoriti sve dok Golub ne izgovori svoje.

»Kao da mi nije dovoljno brige već i sa sjedenjem na jajima«, reče Golub, »nego još moram i obdan i obnoć biti na stalnom oprezu pred tim zmijama! Mislim, u zadnja tri tjedna nisam ni oka sklopio!«

»Stvarno mi je jako žao što vas toliko gnjave«, rekla je Alisa, koja je sad počela nazirati smisao njegovih riječi.

»I baš kad sam se popeo na najviše stablo u šumi«, nastavio je Golub, a glas mu se podigao do krika, »i baš kad sam pomislio da sam ih se napokon oslobodio, počele su se migoljiti i na samom nebu! Fuj, Zmija!«

»Ali ja nisam zmija, kad vam velim!« rekla je Alisa. »Ja sam... ja sam...«

»Dobro, što si ti?« upitao je Golub. »Vidim da pokušavaš nešto izmisliti!«

»Ja... ja sam mala curica«, rekla je Alisa, ali sa popriličnom sumnjom u glasu, jer se prisjetila svih promjena kroz koje je tog dana prošla.

»O, uvjerljive li priče!« rekao je Golub glasom koji je izražavao najdublji prezir. »U životu sam već vidio podosta malih curica, ali nikad nijednu s tolikim vratom! Ne, ne! Ti si zmija, pa pričala ti što te volja. Sad samo počni još i to da nikad nisi ni okusila jaje!«

»Njih sam svakako jela«, odgovorila je Alisa, jer je bila vrlo iskreno dijete, »ali ih curice, znate, jedu baš kao i zmije.«

»Ja u to ne vjerujem«, reče Golub, »no ako je zaista tako, onda si, mislim, i ti nekakva zmija, i to je sve što ja o tome imam reći,«

Ta je misao za Alisu bila sasvim nova, pa je na nekoliko trenutaka sasvim zanijemila, što je Golubu dalo priliku da doda: »Ti tražiš jaja, i to mi je sasvim jasno; i što me onda briga jesi li curica ili zmija?«

»Ali je zato itekako briga mene«, odvratila je Alisa žurno.

»Međutim ja, eto, slučajno baš ne tražim jaja, a kad bih to i činila, ne bih tražila tvoja, jer ih ne volim sirova.«

»Mislim, onda se čisti!« rekao je Golub mrgodnim tonom, pa se opet spustio u gnijezdo. Alisa je čučnula kroz krošnje kako je najbolje znala i umjela, jer joj se vrat stalno zaplitao u granje, pa je morala zastajati i otpetljavati ga. Nakon nekog se vremena sjetila da u ruci i dalje drži komade gljive, pa se vrlo pažljivo prihvatila posla, i to tako da je grickala čas jedan, čas drugi komadić, tako da je bivala čas malo viša, čas malo niža, sve dok se nije uspjela svesti na svoju uobičajenu visinu.

Prošlo je dugo vremena prije nego što se primakla pravoj veličini, pa se u prvi čas čak osjetila pomalo čudno; ipak se i na to domalo privikla, pa, kao i obično, progovorila u sebi. »No daj, ostvarila sam već pola svog plana! A koliko samo zbunjuju sve te promjene! Nikad ne znam što ću biti sljedeće minute! Pa ipak, ako ništa drugo, vratila sam se na svoju pravu veličinu: sad još treba ući u onaj prelijepi vrt - pa se pitam, kako to izvesti?« I baš kad je to izrekla, najednom se našla na čistini. A na njoj kućica visoka oko četiri stope15. »Bez obzira tko u njoj živi«, pomislila je Alisa, »svakako neće biti dobro da dođem ovako velika; mislim, poludjet će od straha!« I tako je opet zagrickala komadić u desnoj ruci, te se nije odvažila prići kući sve dok se opet nije svela na visinu od oko devet palaca.16

Glava VI. PRASE KOME SU ZAPAPRILI6

Nekoliko je trenutaka stajala tako, zagledana u kuću i pitajući se što dalje, kad najednom iz šume istrči lakaj u livreji - (smatrala ga je lakajem zato što je bio u livreji; da nije bilo tako, prosudila bi ga po licu i nazvala ribom) - pa zglavcima glasno zakuca na vrata. Njih sad otvori drugi lakaj u livreji, okrugloga lica i očiju buljavih kao u žabe. Opazila je da su obojica napudrala kosu i nakovrčala je po čitavoj glavi. Osjetila je silnu želju da dozna što se to zapravo zbiva, pa ispuzala malo iz šume da posluša.

Prvo je Ribni Lakaj ispod mišice izvadio pregolemo pismo, malo manje od sebe, pa ga predao drugom i rekao svečanim glasom: »Za Vojvotkinju. Kraljičin poziv na kriket.« Našto je Žabni Lakaj odgovorio, podjednako svečanim glasom, i tek malo izmijenjenim riječima: »Od Kraljice. Vojvotkinji poziv na kriket.«

Potom se obojica nakloniše tako duboko da su im se splele kovrče.

Zbog ovog je Alisa prasnula u takav smijeh da se morala trkom vratiti u šumu, u strahu da bi je mogli čuti; a kad je potom virnula van, Ribnog Lakaja više nije bilo, dok je drugi sjedio na tlu kraj vrata i glupavo buljio u nebo.

Alisa je bojažljivo prišla vratima i pokucala.

»Nikakve vidne korisnosti od kucanja na vrata«, reče Lakaj, »i to zbog razloga dvojaka. Kao prvo, s iste sam strane istih, a drugo, zbog buke što je unutra dižu, teško da vas i mogu čuti.« I doista, iznutra je dopirala neka baš neobična buka - stalno nekakvo hukanje i kihanje, a onda bi se opet začula silna lomljava, kao da se tanjur ili kotao razbio na tisuču komada.

»Molim vas lijepo«, reče Alisa, »pa kako da onda uđem?«

»Možda bi vaše kucanje i imalo nekakvog smisla«, nastavio je Lakaj ne žureći da je usluži, »kad bi među nama bila ta vrata. Kad biste, primjerice, vi bili unutra, mogli biste pokucati, i onda bih vas ja, znate, pustio van.« Za sve je to vrijeme zurio u nebo, što je, zaključila je Alisa, bilo baš nepristojno. »Ali mu protiv toga ništa i ne pomažem«, rekla je u sebi, »jer su mu oči skoro sasvim na tjemenu. Ali bez obzira na to, ipak bi mi mogao odgovoriti na pitanje - Kako da uđem?« ponovila je glasno.

»A ja ću tu ostati sjediti«, reče Lakaj, »sve do jutra...«

No u tom se trenutku vrata kuće otvoriše, i kroz njih doleprša veliki tanjur, pa Lakaju ravno prema glavi. Ipak mu je samo okrznuo nos, pa se u stablo iza njega rasuo u tisuću komada.

»...ili možda preksutra«, nastavio je Lakaj sve istim tonom, kao da se baš ništa nije dogodilo.

»Ali kako da uđem?« upitala je Alisa ponovno, ovaj put glasnije.

»Hoćete li ući uopće?« reče Lakaj. »To je, mislim, prvo pitanje.«

Što je nedvojbeno i bilo, samo što Alisi nije bilo drago da je netko na to podsjeća.

»Pa to je zbilja strašno«, promrmljala je u bradu, »kako sva ta stvorenja stalno oponiraju. Dođe ti da poludiš!«

Lakaj je očito smatrao da mu se sad ukazala zlatna prilika da ponovi svoju opasku, varijaciju na staru temu.

»Ostat ću tu sjediti«, reče, »malo da, malo ne, i tako danima i danima.«

»Ali što da ja radim?« upita Alisa.

»Ma radi što te volja«, odgovori Lakaj pa zafićuka.

»O, kakva korist da mu išta govorim«, reče Alisa očajnim glasom, »kad je savršeni idiot!« Pa otvori vrata i uđe.

A vrata su se otvarala u veliku kuhinju, ispunjenu dimom s kraja na kraj. U sredini je sjedila Vojvotkinja i dadiljala bebu, kuharica je pak bila pognuta nad vatrom, te miješala veliki kotao, očito pun juhe.

»U toj je juhi zacijelo i previše papra!« rekla je Alisa za sebe, bar koliko je uopće mogla od kihanja.

U zraku ga je nedvojbeno bilo. Povremeno bi kihnula čak i sama Vojvotkinja; dok je beba naizmjence što kihala što urlala ne zastajući ni na trenutak. U čitavoj toj kuhinji kihali nisu samo kuharica i velika mačka što je sjedila na ognjištu i cerila se od uha do uha.

»Molim vas, hoćete li mi reći«, rekla je Alisa pomalo bojažljivo, jer nije znala je li baš odgojeno tako se obratiti prva, »zašto se ta mačka toliko ceri?«

»Zato što je to Mačka Koja Je Pojela Kanarinca7«, odgovori Vojvotkinja, »a zar se ne veli "smiješi se kao mačka koja je pojela kanarinca"? Svinjo!«

Tu je posljednju riječ izgovorila tako naglo i žestoko da je Alisa upravo odskočila. U sljedećem je već trenutku shvatila da to nije bilo upućeno njoj, nego bebi, pa je stoga skupila hrabrost i nastavila:

»Nisam znala da se mačke koje su pojele kanarinca cere; zapravo nije mi poznato da to mačke uopće mogu.«

»Sve to one mogu«, odgovori Vojvotkinja, »a većinom to i čine.«

»Ja ne znam nijednu koja to čini«, rekla je Alisa vrlo uljudno, a bilo joj je jako drago što je pokrenula razgovor.

»Vi baš i ne znate mnogo«, odgovorila je Vojvotkinja, »i to je činjenica.«

Alisi se ton ove opaske nije svidio ni najmanje, pa je pomislila kako bi bilo zgodno načeti neku drugu temu. Dok ju je tako pokušavala pronaći, kuharica je skinula kotao s vatre, pa stala na Vojvotkinju i bebu bacati sve što joj se našlo pod rukom - prvi je na redu bio žarač, a potom je uslijedio pljusak tava, pladnjeva, tanjura. Vojvotkinja, međutim, ništa od toga nije ni opažala, čak i kad bi je pogodilo, a beba se ionako već toliko derala da je bilo nemoguće reći bole li je ti udarci ili ne.

»O, molim vas, pazite što radite!« uskliknula je Alisa, pa zaskakutala na pravim mukama od straha. »O, ode mu prelijepi nosić«, reče kad mu neobično velika tava za pirjanje proleti tako blizu nosa da mu ga skoro odnese.

»Kad bi svatko gledao svoja posla«, muklo progunđa Vojvotkinja, »i svijet bi se okretao mnoge brže.«

»Što ne bi bilo nimalo bolje«, odvrati Alisa, koja se poveseli prilici da opet malo pokaže znanje. »Pomislite samo kolikog bi okapanja bilo s danom i noći! Zemlji, znate, treba dvadeset četiri sata da se okrene oko svoje osi i nađe se u povratu8...«

»Po vratu«, ponovi Vojvotkinja zamišljeno. »Kad smo već kod toga, dajte joj malo sjekirom po vratu.«

Alisa je zabrinuto pogledala kuharicu, da vidi hoće li shvatiti što se od nje traži, ali je kuharica imala pune ruke posla i oko miješanja juhe, pa kao da i nije slušala, zbog čega se Alisa odvaži da nastavi:

»Dvadeset četiri sata, mislim; ili je možda bilo dvanaest? Ja...«

»O, dajte me ne gnjavite«, reče Vojvotkinja, »nikad nisam imala glavu za brojeve!« I s tim riječima nastavi ninati bebu, i pritom joj pjevati uspavanku, a na kraju bi je svakoga stiha žestoko protresla:

Zbor (Vojvotkinja u pratnji kuharice i bebe):

Dok je Vojvotkinja pjevala i drugu kiticu pjesme, nastavila je žestoko tresti bebu gore-dolje, a siroto se stvorenje toliko deralo da je Alisa jedva i uspijevala razabrati riječi:

Zbor

»Dajte je, ako hoćete, sad vi malo pripazite!« reče Vojvotkinja Alisi, pa joj hitne bebu. »Moram se ići spremiti za kriket s Kraljicom«, pa pohita iz prostorije. Kuharica za njom baci tavu, ali je promaši.

Alisa je jedva uspjela dohvatiti bebu, jer bijaše to zaista neobično oblikovano stvorenjce. Ruke su mu i noge, naime, strčale na sve strane, »baš kao u zvjezdače«, pomislila je Alisa. Kad ga je uhvatila, siroto je stvorenje hrkalo kao parnjača, pa se stalno presavijalo i pružalo, tako da je, sve u svemu, prvih nekoliko trenutaka i samo to držanje bilo pravi podvig.

Čim je otkrila kako ga treba držati (a trebalo ga je zapravo saviti kao u čvor, i onda ga čvrsto držati za desno uho i lijevu nogu, tako da se ne razveže), iznijela ga je van. »Ako to dijete ne odnesem odavde«, pomislila je Alisa, »do sutrapreksutra već će ga i ubiti. Da ga ostavim, ne bi li to bilo upravo umorstvo?« Posljednje je riječi izrekla glasno, pa je stvorenjce u odgovor groknulo (a u međuvremenu se već bilo okanilo i kihanja). »Ne grokći«, rekla je Alisa, »jer to nije lijep način izražavanja.«

Beba je međutim opet graknula, pa joj se Alisa vrlo zabrinuto zagledala u lice da vidi što je to bilo. A nije bilo nimalo dvojbe da dijete ima vrlo prćast nosić, sličniji rilu no pravome nosu, a i oči mu za bebu bijahu neobično malene: Alisi se, sve u svemu, njegov izgled nije svidio ni najmanje. »Ali valjda je to samo od jecanja«, pomislila je, pa mu se opet zagledala u oči, da vidi ima li suza.

Ne, nije ih bilo.

»Ako se, dragoviću, kaniš pretvoriti u prase«, rekla je Alisa ozbiljno, »s tobom onda više ne mislim imati nikakva posla. Pa se ti misli!« Našto je siroto stvorenjce opet šmrcnulo (ili groknulo, nemoguće je bilo odrediti što zapravo), pa su neko vrijeme produžili u tišini.

Sad se Alisa zamislila: »Mislim, a što da počnem s tim stvorenjem kad se vratim kući?« Sad je ono groknulo opet, i to tako žestoko da mu se pomalo ustrašeno zagledala u lice. Ovaj put nije moglo biti zabune: bilo je to ni manje ni više nego prase, pa je pomislila kako bi bilo zaista besmisleno i dalje ga nositi na rukama.

I tako ga je spustila, i kad je ono otrčkaralo u šumu, osjetila prilično olakšanje. »Da odraste«, rekla je u sebi, »bilo bi zaista grozno grdo dijete: ali kao svinja, bilo bi, mislim, i prekrasno.« I sad je počela razmišljati o drugoj poznatoj joj djeci, iz koje bi ispali sasvim lijepi pajceki, i baš kad je u sebi rekla »Kad bih samo znala kako ih promijeniti...« pomalo se prepala ugledavši Mačku Koja Je Pojela Kanarinca kako leži na grani nekoliko koraka dalje.

Kad ju je ugledala, Mačka Koja Je Pojela Kanarinca široko se nasmiješila. »Izgleda mi dobroćudno«, pomislila je Alisa: pa ipak ona i dalje ima vrlo duge pandže i hrpu zuba, zbog čega je osjećala da se prema njoj mora odnositi s uvažavanjem.

»Mica-Maco Koja Je Pojela Kanarinca«, počela je prilično bojažljivo, jer nije imala ni pojma hoće li joj se to ime svidjeti; ona se, međutim, na to samo još malo šire nasmiješila. »Vidi, dosad joj se svidjelo«, pomislila je Alisa, pa nastavila. »Biste li, molim vas, bili ljubazni, pa mi rekli kamo da krenem?«

»To u velikoj mjeri ovisi i o tome kamo ste namjerili«, odvrati Mačka.

»Nije mi ni važno kamo...« reče Alisa.

»Onda nije važno ni kojim putem da krenete«, reče Mačka.

... »dokle god je nekamo«, dodala je Alisa objašnjenje.

»O, to će vam svakako uspjeti«, reče Mačka, »samo ako budete dovoljno hodali.«

Alisa je shvatila da tome nema pogovora, pa je sad pokušala s drugim pitanjem.

»A kakvi to ljudi žive ovdje?«

»U ovom smjeru«, reče Mačka, pa mahnu šapom u krug, »živi Klobučar, a u onom«, reče pa zamahnu drugom, »živi Ožujski Zec. Posjeti koga hočeš; oba su luda.«

»Ali meni se ne ide među luđake«, zamijetila je Alisa.

»O, tu ti nema pomoči«, reče Mačka, »jer tu smo ti svi ludi. Ja sam luda. I ti si luda.«

»Kako znaš da sam ja luda?« upita Alisa.

»Da nisi«, reče Mačka, »ne bi bila tu.«

Alisa nije smatrala da to išta dokazuje, no ipak. je nastavila:

»A kako znaš da si ti luda?«

»Da krenemo od ovog«, reče Mačka. »Pas nije lud. S tim se slažeš?«

»Pa valjda«, reče Alisa.

»No dobro«, nastavi Mačka. »A sad vidiš da pas reži kad je ljut i maše repom kad se veseli. A vidi mene, ja režim kad sam vesela, a mašem repom kad se ljutim. Što znači da sam luda.«

»Ja to zovem predenjem, ne rezanjem«, usprotivi se Alisa.

»Ma zovi to kako hoćeš«, odgovori Mačka. »Hoćeš li danas s Kraljicom igrati kriket?«

»O, to bih baš jako voljela«, reče Alisa, »ali me još nisu pozvali.«

»Vidimo se tamo«, reče Mačka i nesta.

Alisu to baš jako ne iznenadi, jer se već bila sasvim privikla na neobičnosti. Ali još dok je gledala na mjesto gdje je to maločas bila maca, ona se najednom opet pojavi.

»Usput rečeno, što je bilo s bebom?« upita Mačka. »Skoro zaboravih da pitam.«

»Pretvorila se u svinju«, odgovorila je Alisa, baš kao da se maca vratila na najprirodniji način.

»Tako sam si i mislila«, reče Mačka pa opet nesta.

Alisa je malo pričekala, napol očekujući da će je opet ugledati, ali se ona više ne pojavi, pa zato doskora krene u smjeru koji je, kako joj reče, vodio prema Ožujskom Zecu. »Klobučare sam već vidjela«, reče u sebi, »pa će Ožujski Zec biti mnogo zanimljiviji, a s obzirom na to da je već svibanj, možda i ne bude tako izbezumljeno lud kao u ožujku.« To reče pa podiže pogled, kad eto ti Mačke opet, gdje leži na grani.

»Jesi li rekla svinja ili dinja?« upita Mačka.

»Rekoh svinja«, reče Alisa, »a bilo bi mi drago i da se prestaneš tako naglo pojavljivati i nestajati: sve mi se zavrtjelo u glavi.«

»Onda dobro«, reče Mačka, i ovaj put nestade sasvim polako, krenuvši od vrška repa, a završivši s cerom koji se još zadrža neko vrijeme i nakon što je sve drugo već bilo otišlo.

»Dakle ljudi! Počesto sam viđala mačku bez cera«, pomislila je Alisa, »ali cer bez mačke! Nešto čudnije nisam vidjela u životu!«

Ne prođe dugo, kad ugleda kuću Ožujskoga Zeca. Pomisli da je to zacijelo ona, jer joj dimnjaci bijahu kao ušesa, a krov, kao slamom, pokriven krznom. A bila je tako velika da joj nije rado prišla sve dok nije odgrizla još komadić gljive u lijevoj ruci, pa se podigla do visine od oko tri pedlja, no čak je i onda nastavila hodati sasvim bojažljivo, govoreći u sebi: »A što ako je baš bezumno lud! Skoro da požalim što nisam pošla Klobučaru!«

Glava VII. LUDA ČAJANKA

Pred kućom, u hladovini, stajao je postavljen stol, za kojim se Ožujski Zec i Klobučar častiše čajem. Među njima je ležao Puh i spavao kao zaklan, a ona se dvojica na nj bijahu nalaktila i razgovarala preko njega.

»Neugodna li položaja za puha«, pomisli Alisa. »Samo, ako spava, znači da ga i ne smeta.«

Stol je bio povelik, no sva su se trojica sabila na jednom njegovu kraju. »Nema mjesta! Nema mjesta!« uskliknuše kad je ugledaše kako dolazi.

»Ne, nego ga ima koliko voliš!« reče Alisa s negodovanjem, pa sjedne u veliki naslonjač na čelu.

»Ponudite se vinom«, reče Ožujski Zec gostoljubivim glasom.

Alisa se osvrnu, no na stolu nije bilo ničeg osim čaja.

»Ja tu ne vidim nikakvo vino«, zamijeti.

»Kad ga i nema«, odgovori Ožujski Zec.

»Onda ga baš nije jako pristojno ni nuditi«, reče Alisa ogorčeno.

»Kao što nije baš jako pristojno ni nepozvan sjesti za tuđi stol«, reče Ožujski Zec.

»Nisam znala da je to vaš stol«, reče Alisa, »jer je postavljen za mnogo uzvanika, a ne samo trojicu.«

»Trebala bi se ošišati«, reče Klobučar. On je Alisu več neko vrijeme gledao s velikim zanimanjem, i to su mu bile prve riječi.

»Ne biste smjeli praviti opaske na račun nečijeg izgleda«, reče Alisa donekle strogo. »To je baš neotesano.«

Kad to ču, Klobučar baš razrogači oči, no reče samo ovo:

»Kakva je razlika između gavrana i pisačeg stola?«

»Vidi, napokon ćemo se malo zabaviti«, pomisli Alisa, a naglas reče:

»Drago mi je što ste počeli s pitalicama - nadam se da ću znati pogoditi.«

»Misliš li da ćeš na to znati naći odgovora?« upita Ožujski Zec.

»Mislim baš tako«, odvrati Alisa.

»Onda bi morala reći što misliš«, nastavi Ožujski Zec.

»I hoću«, odgovori Alisa brzopleto, »jer što mislim to i govorim - pa onda i govorim što mislim, to je isto.«

»Ne, nije isto ni najmanje!« reče Klobučar. »Onda bi se isto tako moglo reči da "Vidim što jedem" znači isto što i "Jedem što vidim"!«

»Onda bi se isto tako moglo reči«, doda Ožujski Zec, »da je "Volim sve što imam" isto što i "Imam sve što volim"!«

»Onda bi se isto tako moglo reći«, doda Puh, kao da bunca u snu, »da je "Kad god spavam, dišem" isto što i "Kad god dišem, spavam"!«

»Kod tebe je to doista isto, ti pospani Spiš-Mišu9«, reče Klobučar, i tu se razgovor prekine, pa društvo nekoliko trenutaka ostade sjediti bez riječi, dok je Alisa premetala po glavi sve čega se mogla sjetiti o gavranima i pisaćim stolovima, a toga baš i nije bilo puno.

Šutnju je prekinuo Klobučar.

»Koji je danas dan u mjesecu?« upita, okrenuvši se prema Alisi. Bio je izvadio sat iz džepa, pa ga nervozno pogledavao, te ga svako malo potresao i prinosio uhu.

Alisa malo razmisli, pa reče:

»Četvrti.«

»Griješi za dva dana!« uzdahne Klobučar. »Rekoh ti da ne stavljaš maslac u zupčanike!« doda, pa ljutito pogleda Ožujskoga Zeca.

»Ali to je bio najbolji maslac«, odvrati Ožujski Zec prilično skrušeno.

»Da, ali je zacijelo pokupio i poneku mrvicu«, progunđa Klobučar. »Nisi ga smio stavljati nožem za kruh.«

Ožujski Zec uze sat, pa se u nj zagleda turobno. Onda ga namoči u čaj, pa ga opet pogleda; ipak nije uspio smisliti što da bolje kaže, pa je samo ponovio prvu misao:

»Ali je to, znaš, bio najbolji maslac.«

Alisa mu je, s izvjesnom dozom radoznalosti, gledala preko ramena.

»Čudnog li sata!« zamijeti. »Veli koji je dan u mjesecu, a ne pokazuje koliko je sati!«

»A zašto i bi«, promrmlja Klobučar. »Pokazuje li tvoj sat koja je godina?«

»Naravno da ne«, odvrati Alisa sasvim spremno, »ali to je zato što ista godina ostaje odjednom tako dugo.«

»Kod mojeg je isti slučaj«, reče Klobučar.

Alisu sve ovo silno zbuni. Klobučarova rečenica kao da nije imala baš nikakva smisla, iako je, sasvim izvjesno, bila izgovorena na čistom engleskom jeziku.

»Nisam vas baš sasvim razumjela«, reče Alisa najuljudnije što je mogla.

»Na, Puh je opet zaspao«, reče Klobučar, pa mu njuškicu zali s malo vrućeg čaja.

Našto Spiš-Miš ljutito zavrti glavom i reče ne otvarajući oči:

»Dakako, dakako, baš sam to i mislio reći.«

»Jesi li već pogodila zagonetku?« reče Klobučar, pa joj se opet okrenu.

»Ne, predajem se«, odvrati Alisa. »I kako onda glasi odgovor?«

»Nemam ni najblažeg pojma«, reče Klobučar.

»Ni ja«, reče Ožujski Zec.

Alisa umorno uzdahne.

»Mislim da bi se vrijeme dalo i pametnije utrošiti«10, reče, »no tratiti ga na postavljanje zagonetki bez odgonetki.«

»Kad bi ti Vrijeme poznavala kao ja«, reče Klobučar, »ne bi ni spominjala traćenje. Vrijeme je živo.«

»Nije mi jasno«, reče Alisa.

»Naravno da nije!« reče Klobučar, pa prezrivo odmahnu glavom. »Usudio bih se reći da s Vremenom nikad nisi prozborila ni riječi!«

»Vjerojatno ne«, odvrati Alisa oprezno, »ali sam ga zato, znate, ubijala kad god mi je bilo dosadno.«

»Ah! To je onda to!« reče Klobučar. »Ono, razumije se, ne trpi da ga netko ubija. Ali mislim, ako si s njim u dobrim odnosima, ono će ti sa satom napraviti što zaželiš. Uzmimo, na primjer, da je devet ujutro, taman vrijeme da se počne učiti; i sad Vremenu trebaš samo nešto prišapnuti, i dok trepneš okom, zakruži li kazaljka! Jedan i pol, ručak na stolu!«

(»Da bar jest«, promrmlja Ožujski Zec sebi u bradu.)

»To bi bilo super, pa da«, reče Alisa zamišljeno. »Ali onda, znate - onda još ne bih bila gladna.«

»U prvi čas možda i ne«, reče Klobučar, »ali ga zato možeš držati na jedan i pol dokle ti se svidi.«

»Jel vi to tako radite?« upita Alisa. Ali Klobučar turobno zavrti glavom.

»Ne ja!« odgovori. »A ovog smo se ožujka zakačili - prije, znaš, nego što je poludio...« (pa pokaza čajnom žličicom na Ožujskog Zeca), »... a bilo je to na velikom koncertu što ga je davala Kraljica Srca, pa sam morao pjevati:

Možda je znaš?«

»Nikad čula ništa ni slično«, reče Alisa.

»A dalje, znaš«, nastavi Klobučar, »ide ovako:

Našto se puh Spiš-Miš strese, pa u snu zapjeva: »Trepti, trepti, trepti, trepti...« pa produži tako daleko da su ga morali štipati da prestane.

»Mislim, nisam još pravo ni dovršio prvu strofu«, reče Klobučar, »kad Kraljica skoči i dreknu: "Ovo nije ubijanje vremena, nego njegovo umorstvo! Dolje mu glava!"«

»Strašnog li barbarstva!« uskliknu Alisa.

»I sve od tada«, nastavi Klobučar žalobnim glasom, »ono neće baš ništa što ga zamolim! I sad je stalno šest sati.«

Našto Alisi u glavi baš prosinu.

»Je li baš zato na stolu toliko čajnoga suda?« upita.

»Da, baš zato«, odgovori Klobučar pa uzdahne. »Zato što je stalno vrijeme čaju, a između toga nema vremena da se opere suđe.«

»To, pretpostavljam, znači da se stalno vrtite u krugu?« reče Alisa.

»Baš tako«, reče Klobučar. »Sve dok se suđe ne polupa.«

»Ali što biva kad se opet vratite na početak?« odvaži se Alisa na pitanje.

»A da promijenimo temu?« ubaci se Ožujski Zec u razgovor i široko zijevne. »Ovo me već zamara. Glasam za to da nam mlada dama ispriča priču.«

»Bojim se da ne znam nijednu«, odgovori Alisa, koju je taj prijedlog baš pošteno uplašio.

»Neka nam je onda ispriča Spiš-Miš«, uskliknuše obojica. »Daj, Puh, probudi se!« Pa ga zaštipaše s obje strane.

Spiš-Miš polako otvori oči:

»Ja ne spavam«, reče promuklim i slabašnim glasom. »Čuo sam, dečki, svaku vašu riječ.«

»Ispričaj nam priču!« reče Ožujski Zec.

»Daj, daj!« zamoljaka i Alisa.

»I daj malo požuri«, doda Klobučar, »da ne zaspeš prije kraja.«

»Jednom davno živjele tri sestrice«, poče Spiš-Miš u velikoj žurbi, »a zvale su se Šila, Čipaka i Tila12, a ognjište im hladno vrelo13.«

»Čas hladno, čas vrelo?« upita Alisa.

»Hladno vrelo. Jer kućno im ognjište bijaše bunar hladni.«

»U! A od čega su živjele?« upita Alisa, koja se oduvijek jako zanimala pitanjima jela i pila.

»Od šipka«, reče Spiš-Miš na trenutak se zamislivši.

»Otkud šipak na dnu bunara?« upita Alisa začuđeno.

»Na dnu bu-nara bu nar, a nar je šipak«, odgovori Puh spremno.

»Ali ako su jele šipak znači, znači da nisu jele ništa! Ako je dnu bu-nar bu-šipak, znači da u njemu nema ništa!«

»Osim šipka«, reče Spiš-Miš.

Alisa je pokušala zamisliti kako bi to bilo, živjeti tako neobično, no to je pitanje toliko zbuni, da ga preskoči i reče:

»Ali zašto su živjele na dnu bunara?«

»Daj uzmi još malo čaja«, reče joj Ožujski Zec, i to vrlo gorljivo.

»Još ga nisam dobila nimalo«, odvrati Alisa uvrijeđenim glasom, »pa ga onda i ne mogu uzeti više.«

»Htjela si valjda reći da ga ne možeš uzeti manje«, reče Klobučar, »jer je vrlo lako uzeti više od ništa.«

»Vas nitko nije pitao za mišljenje«, reče Alisa.

»I tko je sada osoban?« upita Klobučar pobjedonosno.

Alisa nije pravo znala što da mu na to odgovori. Zato se poslužila čajem te kruhom i maslacem, pa se okrenula Spiš-Mišu i ponovila pitanje.

»Zašto su živjele na dnu, bunara?«

Spiš-Miš je opet morao na trenutak razmisliti, pa je rekao:

»Zato što je to bio bunar sa sirupom.«

»To ne postoji!« počela je Alisa vrlo ljutito, ali su Klobučar i Ožujski Zec počeli psikati »Ps! Ps!«, a puh Spiš-Miš je nadureno zamijetio:

»Ako ne budeš pristojna, pričaj si je sama.«

»Ne, molim te, pričaj dalje!« reče Alisa. »Neću te više prekidati. Možda stvarno postoji bar jedan takav.«

»Jedan, ma da!« rekao je Spiš-Miš s ogorčenjem, no ipak je pristao nastaviti. »I tako su te tri sestrice - i tako su, znate, učile i žedno upijale...«

»Što?« upita Alisa, sasvim zaboravivši na obećanje.

»Sirup«, odgovori puh Spiš-Miš, ovaj put sasvim bez razmišljanja.

»Hoću čistu šalicu«, prekine ga Klobučar. »Pomaknimo se svi za jedno mjesto.«

Pa se pritom i pomakne, a i Spiš-Miš za njim: Ožujski Zec se sad premjestio na Puhovo mjesta, a Alisa, sasvim nevoljko, zauze mjesto Ožujskoga Zeca. Od čitavog je tog pomicanja samo Klobučar nešto profitirao, a Alisa je zapravo došla na gore, jer je Ožujski Zec bio prevrnuo vrč s mlijekom na svoj tanjur.

Alisa svakako nije željela još jednom povrijediti SpišMiša, pa je počela vrlo oprezno:

»Sve mi to nije jasno. Odakle su upijale taj sirup, otkud su ga vadile?«

»Iskopaše najprije si rupni bunar«, objasni Klobučar, »jer kakav je to bunar bez rupe? A sirupni bunar daje sirup, kao što vodni daje vodu.«

»Pa su iz njega vukle sirup?«

»A znale su i da vuku uže kante iz bunara navuku preko glave.«

»Molim?« upita Alisa u velikom čudu.

»Kad bi došao vuk«, objasni Spiš-Miš. »A osim što su vukle uže, vukle su i crte. Dok ne bi na crtu stavile sve što počinje s M...«

»Zašto s M?« upita Alisa.

»A zašto ne?« upita Ožujski Zec.

Našto Alisa ostade bez riječi.

Do tada je, međutim, puh Spiš-Miš več bio sklopio oči i otplovio u drijem; ali, kad ga je Klobučar uštipnuo, opet je sitno ciknuo, probudio se i nastavio: »... sve što počinje s M, a to su mišolovka, i Mjesec, i mišljenje, i mnoštvo - znate kako se veli, da se tu skupilo "mnogobrojno mnoštvo" - jeste li ikada vidjeli da je netko ikad nacrtao mnogobrojno mnoštvo?«

»Mislim, sad kad me već pitate«, rekla je Alisa, sasvim zbunjena, »ne mislim...«

»Onda i ne govori«, reče Klobučar.

Ova je prostota prevršila mjeru, pa je Alisa ustala sa silnim gnušanjem i otišla; a Spiš-Miš je smjesta pao u san, a ni drugi se nisu ni najmanje obazreli na njen odlazak, iako se ona nekoliko puta obazrela, sve u nadi da bi je mogli zazvati. Ali kad ih je zadnji put pogledala, baš su se spremali Spiš-Miša strpati u čajnik.

»Ma ne vraćam se ovamo više ni mrtva!« rekla je Alisa dok je tražila put kroz šumu. »To je najgluplja čajanka na kojoj sam bila u životu!«

I baš kad je to izrekla, opazila je na jednom stablu vrata što su vodila ravno u nj. »Ovo je vrlo neobično!« pomislila je. »Ali tako je danas i sve ostalo. Mislim da bih baš i mogla ući.« Pa je tako i učinila.

I sad se još jednom našla u dugoj dvorani, i kraj staklenog stolića. »Mislim, ovaj ću put biti pametnija«, rekla je u sebi, pa pametno dohvati zlatni ključić, pa otključala vrata što vode u vrt. Pa se prihvatila grickanja gljive (komadić je sačuvala u džepu) sve dok se nije smanjila na otprilike jednu stopu17. Nakon toga je krenula uskim prolazom, i tada - tada se napokon našla u prelijepom vrtu, sred živih gredica sa cvijećem i hladnih vodoskoka.

Glava VIII. KRALJIČINO KRIKETIŠTE

Na ulazu u vrt stajaše veliki ružin grm; ruže na njemu bijahu bijele, ali se grma bijahu dohvatila tri vrtlara da ih žurno oboje u crveno.18 Alisi se to učini vrlo neobičnim, pa priđe da vidi, i baš kad je prišla, začu jednoga od njih:

»Daj pazi malo, Petice! Svog si me zasvinjio bojom!«

»Nisam ja kriv«, odgovori Petica zlovoljnim glasom. »Sedmica me trknula u lakat.«

Našto je Sedmica podigla pogled i rekla:

»Daj dosta više, Petico! Uvijek ti je netko drugi za sve kriv!«

»Bolje ti je šuti!« odvrati Petica. »Baš jučer čuh gdje Kraljica veli da ti treba odsjeći glavu!«

»A zašto to?« upita onaj koji se prvi bio oglasio.

»Nisu tvoja posla, Dvico!« reče Sedmica.

»Ne, nego baš jesu!« reče Petica. »I ja ću mu reći - to je zato što je umjesto luka kuharici donio lukovice tulipana.« Našto 7 hitne kist, i već počne: »Mislim, ako je što nepravda...« kad mu pogled slučajno padne na Alisu koja je stajala i gledala ih, zbog čega naglo zastane. Sad se i drugi osvrnuše, pa se svi duboko nakloniše.

»Biste li mi mogli kazati«, obrati im se Alisa pomalo bojažljivo, »zašto bojite te ruže?«

5 i 7 ne rekoše ništa, ali zato pogledaše 2. 2 pak poče tihim glasom:

»Mislim, činjenica jest, vidite, gospođice, ovo je trebao biti crveni ružin grm, ali smo ga zabunom pobijelili, pa da to Kraljica vidi, onda bi nam, znate, poskidala glave. I kao što vidite, gospođice, mi dajemo sve od sebe, da prije nego što dođe...« U tom trenutku 5, koji je bio zabrinuto gledao preko vrta, uzviknu: »Kraljica! Kraljica!« našto se sva tri vrtlara smjesta bace nauznak. Začuše se mnogi koraci, pa se Alisa okrenu, jer je silno željela vidjeti Kraljicu.

Najprije dođe deset vojnika s toljagama u rukama. Svi su tijelom bili kao i ona tri vrtlara, pravokutni i plosnati, s rukama i nogama na uglovima. Za njima opet dođe deset dvorjanika, i svi oni bijahu urešeni rombovima, a koračali su sve dva po dva, kao i vojnici. Zatim dođoše kraljevska djeca; ukupno ih bijaše deset, i ti su dražesni mališani samo skakutati držeći se za ruke, u parovima, i oni bijahu urešeni srcima. Iza njih opet dođoše gosti, mahom Kraljevi i Kraljice, a među njima Alisa prepozna i Bijeloga Zeca: koračao je žurno i nervozno, smješkao se na svaku riječ. Prošao je i ne opazivši je. Za njima opet dođe Dečko Srca. Na grimiznom je jastuku od baršuna nosio Kraljevu krunu. I onda napokon, na koncu te duge povorke, eto i Kralja i Kraljice Srca.

Alisa nije zapravo znala bi li se i sama morala baciti niče kao i ona tri vrtlara, ali se nije mogla sjetiti da je ikad čula za takvo pravilo o dočekivanju povorka, »a osim toga, kakva korist od povorki«, pomislila je, »ako svi leže niče, tako da nitko ništa i ne vidi?« I tako je ostala stajati na mjestu i čekati.

Kad se povorka napokon našla pred Alisom, svi su zastali i pogledali je, a Kraljica je rekla oštro: »Tko je to?« Rekla je to Dečku Srca, koji se u odgovor samo naklonio i nasmiješio.

»Blesavac!« rekla je Kraljica, pa ljutito zabacila glavu. A onda se okrenula Alisi pa nastavila: »Dijete, kako se zoveš?«

»Zovem se Alisa, ako izvoli Vaše Veličanstvo«, reče Alisa vrlo uljudno, pa doda, ali u sebi: »Pa mislim, to je na koncu konca, samo snop karata. Što ih se imam bojati!«

»A tko su ovi?« upitala je Kraljica, pa pokazala na tri vrtlara što su ležala oko ružina grma, jer, shvaćate, budući da su ležali nauznak, a šare su im na leđima bile kao i svim ostalima u snopu, nije mogla odrediti jesu li to vrtlari, vojnici ili dvorjanici, ili čak i njezina vlastita djeca.

»Otkud da ja to znam?« rekla je Alisa, i sama iznenađena vlastitom smionošću. »Nisu to moja posla.«

Našto je Kraljica sva pogrimiznila od bijesa, pa je, paleći je na trenutak pogledom kao da gleda divlju zvijer, zavrištala:

»Dolje joj glava! Dolje.,.«

»Gluposti!« odgovori nato Alisa, i to vrlo glasno i odlučno, pa Kraljica umuknu.

Kralj joj položi ruku na podlakticu, pa bojažljivo reče:

»Razmislite još jednom, draga moja, ta ona je još dijete!«

No Kraljica se ljutito okrenu od njega, te reče Dečku:

»Ckreni ih!«

Što Dečko i učini, i to vrlo oprezno, i to nogom.

»Diž se!« reče Kraljica vrištavim, glasnim glasom, pa tri vrtlara istog časa skoče na noge, te se počeše klanjati što Kralju, što Kraljici, što kraljevskoj djeci, što svim ostalima.

»Dajte prestanite s tim!« zavrišta opet Kraljica. »Od toga mi se sve vrti u glavi.« 1 tada, okrenuvši se ružinu grmu, nastavi: »Što tu uopće radite?«

»Ako izvoli Vaše Veličanstvo«, reče 2 vrlo poniznim glasom, pa se spusti na koljeno, »baš smo počeli...«

»Vidim!« reče Kraljica, koja je u međuvremenu več pogledala ruže. »Dolje im glava!« pa povorka nastavi put, ostavivši za sobom samo tri vojnika da pogube nesretne vrtlare, koji potrčaše prema Alisi da ih uzme u zaštitu.

»Neće vama nitko sjeći glavu!« reče Alisa pa ih sve stavi u veliki obližnji lonac za cvijeće. Ona su tri vojnika neko vrijeme bazala okolo i tražila ih, a onda šutke odmarširala za ostalima.

»A njihove dolje glave?« dreknula je Kraljica.

»Već odoše, ako izvoli Vaše Veličanstvo!« odviknuše vojnici u odgovor.

»Onda dobro!« vikne Kraljica. »Znate li igrati kriket?«

Vojnici su šutjeli i gledali Alisu, kao da se pitanje očito ticalo nje.

»Da!« viknu Alisa.

»Onda dolazite!« zaurlala je Kraljica, pa se Alisa pridružila povorci, baš se pitajući što sad slijedi.

»Lijepa li, da baš lijepa dana!« reče bojažljiv glas sa strane. Koračala je uz Bijeloga Zeca, koji joj je zabrinuto virkao u lice.

»Baš lijepa«, reče Alisa. »A gdje je Vojvotkinja?«

»Pst! Pst!« reče Zec tihim i žurnim glasom. Pritom se zabrinuto osvrnuo preko ramena, pa se digao na prste, prinio joj usta uhu i prošaptao: »Osuđena je na pogubljenje.«

»A zašto?« upitala je Alisa.

»Niste li rekli "Živa šteta!"?« upita je Zec.

»Ne, nisam«, odgovorila je Alisa. »Jer ne vidim po čemu bi to bilo šteta. Nego rekoh "A zašto?"«

»Ispljuskala je Kraljicu po ušima...« otpoče Zec. Našto Alisa sitno cikne od smijeha. »O, tiho!« prošaptao je Zec uplašenim glasom. »Kraljica će vas čuti! Vidite, bila je prilično zakasnila, i Kraljica je rekla...«

»Na svoja mjesta!« dreknuh je Kraljica glasom grmljavine, pa su se svi rastrčali na sve strane, sve padajući jedan preko drugog; za nekoliko su se časaka ipak svi razmjestili, pa je igra mogla početi. Alisa je pomislila kako nikad u životu nije vidjela tako neobično kriketište; bilo je svo od grba i jaraka, a lopte pak bijahu živi ježevi, batovi živi plamenci, dok su lukovi bili vojnici koji su se morali izviti, oslonjeni na noge i ruke.

Alisi je najteže od svega bilo baratanje s plamencem. Tijelo bi tog flaminga još nekako uspijevala, prilično udobno, staviti pod mišicu, dok bi mu noge visile, ali kad bi mu baš lijepo izravnala vrat, i spremala se njegovom glavom kresnuti u ježa, on bi se u pravilu izvio i pogledao je u oči, i to s tako smetenim izrazom na licu da je naprosto morala prasnuti u smijeh. A kad bi mu spustila glavu, pa krenula ponovno, stvarno bi joj nateglo živce kad bi vidjela da se jež već razmotao, te se sprema odmigoljiti. A povrh svega toga, kamo god da namjerila ispucati ježa, uvijek bi se na putu našla kakva grba ili brazda, a presavijeni su se vojnici stalno uspravljali i odlazili na drugi kraj igrališta, pa je zbog svega toga Alisa uskoro došla do zaključka da je to zaista vrlo teška igra.

Igrači su svi igrali odjednom, ne čekajući na red, i sve se vrijeme prepirali i otimali za ježeve. Za vrlo je kratko vrijeme Kraljica bila sva zelena od bijesa, pa je samo ljutito gazila i vikala: »Dolje mu glava!« i »Dolje joj glava!« i to otprilike jednom u minuti.

Alisa se počela osjećati vrlo nelagodno. Da ne bude zabune, dosad s Kraljicom još nija imala spora, ali je znala da se to svakog časa može dogoditi, »i tada«, pomislila je, »što će biti sa mnom? Ovdje se baš strašno vesele odsijecanju glava, pa je veliko čudo da ih još uopće ima živih!«

Počela se ogledavati za nekakvim izlazom, i pitati se bi li se mogla neopazice maknuti, i baš je tada u zraku opazila neobičnu pojavu. U prvi ju je čas zaista neobično zbunila, ali nakon što ju je motrila nekoliko časaka, rekla je u sebi:

»To je Mačka Koja Je Pojela Kanarinca: sad bar imam s kim pričati.«

»Onda, kako ide?« upitala je Mačka čim je dobila dovoljno usta za razgovor.

Alisa je pričekala da joj se pojave i oči, pa kimnula glavom. »Nema joj nikakva smisla išta govoriti«, pomislila je, »dok se ne pojave uši, ili bar jedno.« Još trenutak, pa se pojavila i čitava glava, i tada je Alisa spustila plamenca, pa se raspričala o igri, jer joj je bilo jako drago da je netko sluša. Mačka je pak očito smatrala da je se vidi i previše, pa se od nje nije više pojavilo ništa.

»Ne čini mi se da uopće igraju pošteno«, počela je Alisa, i to prilično gundravim tonom, »a svi se tako strašno svađaju, da nikoga i ne čuješ - a osim toga, kao da i nema baš nikakvih posebnih pravila; ili ih se bar, ako ih i ima, baš nitko ne drži - a nemaš pojma koliko te to mota što je sav pribor živ. Tako je primjerice na drugom kraju igrališta luk kroz koji bih morala proći u sljedećoj rundi - i sad sam baš trebala lupiti Kraljičina ježa, samo što je pobjegao kad je vidio moga kako dolazi!«

»I kako ti se sviđa Kraljica?« upitala je Mačka tihim glasom.

»Uopće mi se ne sviđa«, odgovorila je Alisa. »Ona je tako opasno...« i baš je u tom trenutku opazila da joj se Kraljica našla tik za leđima, te da sve to sluša, pa je nastavila: »... blizu pobjedi, da se pitam ima li uopće i smisla dalje igrati.«

Kraljica se nasmiješila i prošla.

»S kim ti to zapravo pričaš?« upitao je Kralj i prišao Alisi, pa se s velikim zanimanjem zagledao u Mačkinu glavu.

»To je moja prijateljica - Mačka Koja je Pojeia Kanarinca«, rekla je Alisa. »Dopustite da vas upoznam.«

»Ne sviđa mi se ni najmanje«, reče Kralj, »no ako baš jako želi, može mi poljubiti ruku.«

»Radije ne bih«, reče Mačka.

»Ne budi drska«, odgovorio je na to Kralj, »i ne gledaj me tako!« I već se sakrio iza Alise.

»I mačak može gledati biškupa, pa onda valjda i mačka kralja«, reče Alisa. »Pročitala sam to u jednoj knjizi, samo više ne znam kojoj.«

»Mislim, treba je ukloniti«, reče Kralj vrlo odlučnim glasom, pa dozove Kraljicu, koja je baš prolazila. »Milo! Volio bih da maknu tu mačku!«

A Kraljica je znala samo za jedan način rješavanja svih teškoća, kako malih, tako i velikih. »Dolje joj glava!« rekla je i ne osvrnuvši se.

»Idem po krvnika, sam ću ga dovesti«, reče Kralj ushićeno, pa se žurno udalji.

Alisa je pomislila kako bi se mogla vratiti da vidi kako napreduje igra, jer je u daljini začula Kraljičin glas gdje vrišti od bijesa. Već je bila čula kako je tri igrača odredila za pogubljenje zato što su propustili svoj red, i sve joj se to skupa nije sviđalo baš ni najmanje, jer se igralo tako zbrkano da nikad nije znala je li na nju red ili ne. I tako je pošla potražiti svog ježa.

Jež se, međutim, baš bio uhvatio u koštac s drugim ježom, što se Alisi učinilo pravom zgodom da jednog napuca u drugog. Nevolja je bila samo u tome što se njezin plamenac već bio odšetao na drugi kraj vrta, i tu ga je Alisa vidjela kako bezuspješno pokušava uzletjeti u krošnju.

Dok je uhvatila plamenca i vratila ga, dvoboj je ježeva već bio gotov, i oba su se ježa izgubila: »ali to i tako ne znači mnogo«, pomislila je Alisa, »jer su s ove strane igrališta već i tako otišli svi lukovi.« I tako ga je gurnula pod mišicu, eda joj ne bi opet pobjegao, pa se vratila na još malo razgovora s prijateljicom.

A kad se vratila do Mačke Koja je Pojela Kanarinca, iznenadila se opazivši da se oko nje skupilo veliko mnoštvo. Upravo je aktualno bilo natezanje između krvnika, Kralja i Kraljice, i svi su oni govorili u isti čas, dok su svi ostali bili sasvim tiho, i očito su se osjećali vrlo nelagodno.

Čim se Alisa pojavila, odmah je svo troje pozvaše da razriješi spor, pa joj izložiše svoje razloge, no kako su svi govorili u isti čas, vrlo je teško mogla razabrati što to zapravo zbore.

Krvnik je tvrdio da se glava ne može odsjeći ako nema tijela od kojeg bi se mogla odsjeći, te da se još nikad nije sreo s takvim slučajem, kao i da se pod stare dane s tim i ne kani upoznavati.

Kralj je pak tvrdio da se svemu što ima glavu ta glava može i skinuti, i da dosta više gluposti.

Kraljica je napokon tvrdila, ako nešto ne poduzmu u roku odmah, da će dati pogubiti sve uokolo. (I baš je ta zadnja rečenica i izazvala toliku ozbiljnost i zabrinutost u čitavom društvu.)

Alisa pak nije znala smisliti ništa bolje nego:

»Njezina je gazdarica i tako Vojvotkinja, pa je onda najbolje pitati nju.«

»Vojvotkinja je u zatvoru«, reče Kraljica krvniku, »daj je ovamo.« Našto krvnik otperja kao odapeta strelica.

Čim se on, međutim, izgubio, Mačka je počela blijediti, a u trenutku kad se vratio u društvu Vojvotkinje, nestade je i sasvim. Zato se Kralj i krvnik bijesno rastrčaše na sve strane, dok se ostatak društva vrati igri.

Glava IX. PRIČA LAŽLJIVE KORNJAČE

Nožete si misliti kako mi je drago što vas opet vidim, draga stara moja!« rekla je Vojvotkinja, pa srdačno uhvatila Alisu pod ruku, našto obje otiđoše.

Alisi je bilo drago što ju je zatekla u tako prijaznom raspoloženju, pa pomislila da je onako divlja, kad su se onomad upoznali u kuhinji, bila vjerojatno samo zbog papra.

»Da sam/zz Vojvotkinja«, reče u sebi (iako ne baš tonom koji je izražavao jako stvarnu nadu), »ja u kuhinji ne bih uopće držala papar. Ta juha je i bez njega sasvim dobra - možda su ljudi baš zbog njega tako zapaljive naravi«, nastavila je, te se i silno poveselila što je pronašla novo pravilo, »dok su zbog octa tako kiseli - a od kamilice tako ogorčeni - dok - dok su djeca tako slatka baš zbog karamela. Kad bi bar to ljudi znali; onda, znate, ne bi njime toliko škrtarili...«

U tom je času već bila sasvim zaboravila na Vojvotkinju, pa se malo prenula kad je kraj uha začula njen glas.

»Očito o nečem jako razmišljate, draga moja, zbog čega ste zaboravili govoriti. Ne mogu vam ovog časa reći kakva je u tome pouka, ali ću se sigurno sjetiti.«

»Možda je i nema«, odvažila se Alisa.

»No dajte, dajte, dijete drago!« reče Vojvotkinja. »U svemu ima nekakva pouka, samo je treba naći.« Pa se pripila još tješnje uz Alisu.

Alisi nije bilo drago da se uz nju toliko stišće. Kao prvo zato što je Vojvotkinja bila upravo stravično ružna, a kao drugo, zato što je bila visoka taman dovoljno da osloni bradu na njezino rame, a ta je brada bila neugodno tvrda. Kako, međutim, nije željela biti nepristojna, podnosila je to kako je najbolje znala i umjela.

»Igra sada kao da je krenula mnogo bolje«, reče.

»Istina«, odgovori Vojvotkinja, »a pouka u tome glasi... "O, ljubav je, ljubav je, ljubav je ono što okreće svijet!"«

»A netko je drugi rekao«, prošapta Alisa, »da se svijet okreće zato što svatko gleda svoja posla!«

»No dobro! To mu ga zapravo dođe na isto«, reče Vojvotkinja pa svoju tvrdu bradu zakopa još dublje Alisi u rame, te doda: »a pouka u tome glasi... "Pobrini se za smisao, a riječi će se pobrinuti same za sebe."«

»Kako samo voli otkrivati pouke u svemu!« reče Alisa u sebi.

»Rekla bih da se zacijelo čudite što vas nisam obujmila oko pasa«, reče Vojvotkinja nakon stanke, »a razlog je tome što još nisam načistu glede raspoloženja vašeg plamenca. Smijem li izvršiti mali pokus?«

»Možda grize«, odgovorila je Alisa oprezno, jer joj uopće nije bilo do pokusa.

»Baš tako«, odgovori Vojvotkinja, »jer grizu i plamenci i gorčica. A pouka u tome glasi: "Svaka ptica svome jatu."«

»Samo što gorčica nije ptica«, zamijeti Alisa.

»U pravu ste, kao i obično«, odvrati Vojvotkinja. »Kako samo dobro bistrite pojmove!«

»Mislim da je gorčica mineral«, reče Alisa.

»Naravno da jest«, odgovori Vojvotkinja, koja je, po svemu sudeći, bila spremna prihvatiti svaku Alisinu tvrdnju, »jer tu u blizini imamo veliki rudnik gorčice, vade je iz jame. A pouka u tome glasi: "Više jami, manje u jami."14«

»O, znam!« uskliknula je Alisa, koja nije ni slušala što Vojvotkinja govori. »Gorčica spada u povrče. Ne izgleda baš tako, ali jest.«

»Sasvim se s vama slažem«, reče Vojvotkinja, »a pouka u tome glasi: "Budi što se pretvaraš da jesi" ili, ako vam je draže jednostavnije: "Nikad i ne pomišljajte da budete drukčiji od dojma što ga stvarate, koji ne smije biti drukčiji od onog pod kakvim vas doživljavaju ili bi mogli doživljavati drugi, kad biste stvarali dojam drukčiji od onog koji nije drukčiji od vašeg ponašanja u skladu s dojmom što ga stvarate ili biste trebali stvarati."«

»Čini mi se da bih to mnogo bolje razumjela«, reče Alisa vrlo uljudno, »da to vidim napisano. Bojim se, međutim, da to, ovako kako ste to izrekli, baš i nisam sasvim razumjela.«

»Nije to ništa prema onom što bih mogla izgovoriti da mi se samo hoče«, odgovori Vojvotkinja vrlo samozadovoljnim glasom.

»Molim vas, nemojte se truditi da to izrečete u imalo duljem obliku«, reče Alisa.

»O, ma kakav trud!« reče Vojvotkinja. »Sve što sam izrekla, shvatite kao moj mali dar.«

»Jeftina li dara!« pomisli Alisa. »Ali mi je drago što bar za rođendan ne donose takve darove!« Ipak se nije odvažila to izreći i glasno.

»Opet razmišljate?« upitala je Vojvotkinja pa joj još jednom u rame zabila svoju tvrdu malu bradu.

»Pa imam pravo razmišljati«, odgovorila je Alisa oštro, jer se već počela pomalo brinuti.

»Na to imate točno toliko prava«, odgovorila je Vojvotkinja, »koliko i vrba da rodi grožđe15, a pouka...«

Ali tu, a na Alisino veliko iznenađenje, Vojvotkinji najednom zamre glas, i to baš usred njezine omiljene riječi, »pouka«, a ruku kojom se bila podvukla pod njezinu najednom obuze drhtavica. Alisa podiže pogled, i gle, pred njima je stajala Kraljica, ruku prekriženih na prsima, i mrštila se kao olujni oblak.

»Lijepa li dana, Vaše Veličanstvo!« započe Vojvotkinja tihim, slabašnim glasom.

»A sad vas lijepo upozoravam«, zaderala se Kraljica, pa zatabanala po tlu, »ili idete vi ili ide glava, i to u roku keks! Pa sad birajte!«

Pa je Vojvotkinja i izabrala, i u času je već nije bilo.

»Vratimo se igri«, rekla ie Kraljica Alisi, a Alisa se pak bila toliko uplašila da nije mogla prozboriti ni riječi, te je polako krenula natrag za njom na kriketište.

Drugi su gosti iskoristili Kraljičinu odsutnost pa se izvalili u hladu. Pa ipak, čim su je ugledali, žurno su se vratili igri, i to nakon što je Kraljica samo spomenula da bi ih trenutak oklijevanja mogao stajati glave.

Za sve vrijeme igre Kraljica se nije ni na trenutak okanila svađe s drugim igračima i dreljenja u stilu »Dolje mu glava!« i »Dolje joj glava!« One pak koje bi osudila smjesta bi uzaptili vojnici, koji bi, dakako, zbog toga morali prestati izigravati lukove, tako da ih poslije pola sata više nije ni bilo, a svi su igrači, s iznimkom Kralja, Kraljice i Alise već bili za bravom i osuđeni na pogubljenje.

A onda se i Kraljica okanila igre pa, već bez daha, rekla Alisi:

»Jesi li već vidjela Lažljivu Kornjaču?«

»Ne«, reče Alisa. »Ja i ne znam što je to.«

»To je ona kornjača koja radi lažnu kornjačinu juhu«, odgovori Kraljica.

»Nikad ni čula ni vidjela«, reče Alisa.

»Onda idemo«, reče Kraljica. »Ispričat ču ti njezinu povijest.«

Baš kad su odlazili, Alisa je čula kako Kralj veli tihim glasom, obračajuči se čitavom društvu: »Svi ste pomilovani.« Našto je u sebi rekla: »Vidi ovo, e to je baš fino!« jer je zbog tolikog broja pogubljenja što ih je Kraljica bila naredila, bila baš nesretna.

Vrlo brzo naiđoše na Grifona, koji je na suncu spavao kao klada. (A ako ne znate što je to grifon, samo pogledajte sliku.)

»Daj se digni, mrcino lijena!« reče Kraljica. »I odvedi mladu damu do Lažljive Kornjače da čuje njezinu priču. A ja se moram vratiti da aranžiram ta pogubljenja koja sam bila naredila.« Pa ode, ostavljajuči Alisu s Grifonom. Alisi se on naizgled baš nije svidio, ali je pomislila kako, u cjelini gledano, s njim nije ništa opasnije no s krvožednom Kraljicom, pa je ostala i počekala.

Grifon je sjeo i protrljao oči. Ispratio je pogledom Kraljicu dok se nije izgubila iz vida, pa se zasmijuljio.

»O, da smijurije!« rekao je, napol za sebe, napol zbog Alise.

»Kakve to smijurije?« upita Alisa.

»Mislim, to s njom«, reče Grifon. »Sve je to samo njoj u glavi, čitava ta priča. Oni, znaš, nikad ne pogube nikoga. Idemo!«

»Ovdje svi stalno govore "idemo!"«, pomislila je Alisa, nakon što je polako krenula za njim. »Nikad mi u životu nisu toliko zapovijedali, nikada!«

Nisu otišli daleko, kad u daljini ugledaše Lažljivu Kornjaču gdje samotna sjedi na rubu litice, a kad su joj prišli bliže, Alisa ju je čula gdje uzdiše kao da joj se srce cijepa.

»Što je toliko tišti?« upitala je Grifona, a on joj je odgovorio, skoro istim riječima kao i maločas: »Sve je to samo njoj u glavi, čitava ta priča. Ništa nju, znaš, nikada ne tišti. Idemo!«

Tako priđoše Lažljivoj Kornjači, i ona ih pogleda krupnim očima punim suza, ali ne reče ništa.

»Ova tu mlada dama«, reče Grifon, »želi čuti tvoju priču, želi zaista.«

»Onda ču joj je i ispričati«, reče Lažljiva Kornjača16 dubokim, šupljim glasom. »Sjedite oboje, ali ni riječi dok ne završim.«

I tako su i sjeli, pa nekoliko trenutaka nitko ne izgovori ni riječi. A Alisa pomisli: »Nije mi jasno kako če ikad završiti ako nikad ne počne.« Pa ipak strpljivo pričeka.

»Jednom«, reče Lažljiva Kornjača napokon, poprativši to dubokim uzdahom, »ja bijah istinska Kornjača.«

Poslije tih riječi uslijedi vrlo duga šutnja, popraćena tek povremenim Grifonovim usklicima »Hjckrrh!« te stalnim teškim Kornjačinim jecajima. Alisa je već bila na rubu toga da ustane i kaže: »Hvala vam, gospođo, na vašoj zaista zanimljivoj priči«, ali nije se mogla othrvati misli da tu zacijelo ima još nešto, pa je nastavila sjediti i ne upadati u riječ.

»Kad smo još bile jako male«, nastavi Lažljiva Kornjača napokon, sad već smirenije, iako bi i dalje znala povremeno zajecati, »išle smo u školu u moru. A učitelj nam bijaše stara kornjača - zvali smo ga Podučitelj17, iako to nije bio.«

»A zašto, kad je bio?« upita Alisa.

»Nije bio jer je učio nas, a ne pod!« rekla je Lažljiva Kornjača ljutito. »Stvarno si dosadna!«

»Trebala bi se stidjeti što postavljaš tako glupa pitanja«, pridruži se sad i Grifon. Zatim su oboje nastavili sjediti u muku i gledati sirotu Alisu, kojoj je bilo da propadne u zemlju. Napokon Grifon reče Lažljivoj Kornjači: »Vozi dalje, stara moja! Nemamo za to čitav dan!« Našto ona nastavi ovim riječima:

»Da, išli smo u školu u moru, iako ti u to možda ne vjeruješ...«

»To nikad nisam rekla!« prekinula ju je Alisa.

»Jesi«, reče Lažljiva Kornjača.

»Daj jezik za zube!« dodao je Grifon prije nego što se Alisa stigla ponovno oglasiti. A Lažljiva Kornjača nastavi:

»Dobivale smo najvišu naobrazbu - zapravo smo svaki dan išle u školu...«

»I ja sam išla u školu«, reče Alisa. »Ne biste se zbog toga morali držati tako važno.«

»I imali ste dodatne predmete?« upitala je Lažljiva Kornjača pomalo zabrinuto.

»Da«, odgovori Alisa. »Učili smo francuski i svirati.«

»I prati?« upita Lažljiva Kornjača.

»Ni slučajno!« odvrati Alisa indignirano.

»Ah! Onda to i nije bila baš neka škola«, odvrati Lažljiva Kornjača tonom velikog olakšanja. »A mi, mislim, mi smo na kraju satnice imali "francuski, glazbeni i pranje - dodatno."«

»To vam baš i nije jako trebalo«, reče Alisa, »s obzirom na to da ste živjeli na dnu mora.«

»Ja si to nisam ni mogla priuštiti«, odgovori Lažljiva Kornjača i duboko uzdahne. »Ja sam učila samo osnovne predmete.«

»A ti su?« upita Alisa.

»Ritanje i klisanje, naravno, to kao prvo«, odvrati Lažljiva Kornjača, »a onda i osnovne računske operacije - jajanje, oduživanje, gloženje i dreljenje.«18

»Još nikad nisam čula za "jajanje"«, odvažila se Alisa. »Što je to?«

Našto Grifon zaprepašteno diže obje šape.

»Kako! Nikad čula za jajanje!« uskliknu on. »Ali valjda znaš što je kaljanje?«

»Znam«, reče Alisa, ali ne baš sigurno. »Kaljanje je proizvodnja kalja za kaljeve peči.«

»Onda što pitaš«, nastavi Grifon. »Ako ne znaš što je jajanje, onda se objesi.«

To Alisu baš nije potaklo na nova pitanja o tome, pa se okrenula Lažljivoj Kornjači i upitala:

»A što ste još učili?«

»Mislim, imali smo još i histeriju«, odvratila je Lažljiva Kornjača, pa počela sve na peraje brojati predmete. »Histeriju staru i modernu, i morepis, pa pikanje - učiteljica nam je pikanja bila jedna stara iglica, ona nas je naučila što su to trta, porez i razni papiri.«

»I kako je izgledalo to pikanje?« upita Alisa.

»Mislim, to ti teško mogu reći«, odgovori Lažljiva Kornjača, »jer imam debelu kožu. A Grifon to nikad nije naučio.«

»Nisam za to imao vremena«, odvrati Grifon, »a osim toga sam išao u klasičnu. A školu je držao neki stari rak, ali stvarno star.«

»Ja k njemu nikad nisam išla«, reče Lažljiva Kornjača pa uzdahnu. »On je, vele, bio jak u lamentištini i grčenju od smijeha.«

»Bome i jest, bome i jest«, reče Grifon pa i sam uzdahnu, našto oba stvora sakriju lice u šape.

»I koliko ste sati imali dnevno?« upita Alisa, jer joj se žurilo promijeniti temu,

»Prvi dan deset sati«, reče Lažljiva Kornjača, »sutradan devet, deset ili jedanaest, treći osam, devet, deset, jedanaest ili dvanaest, i tako dalje.«

»Neobična li rasporeda!« uskliknu Alisa.19

»Zato se to i zove raspored«, zamijeti Grifon, »zato što se na kraju raspo svaki red.«

Ta je misao za Alisu bila sasvim nova, pa se malo zamislila prije nego što je opet progovorila.

»Ali ste tako nakon jedanaest dana došli i do nule, pa je sigurno bio slobodan dan?«

»Naravno da jest«, odvrati Lažljiva Kornjača.

»A što je onda bilo dvanaesti?« upitala je Alisa vrlo gorljivo.

»Dosta više o učenju«, prekinuo je nato Grifon razgovor vrlo odlučnim glasom. »A sad joj ispričaj nešto o igrama.«

Glava X. UMORENI PLESAČI20

Lažljiva Kornjača je duboko uzdahnula, pa povukla peraju preko očiju. Pogledala je Alisu, pokušala nešto izgovoriti, ali su joj jecaji na nekoliko trenutaka zagušili glas.

»Kao da joj je zapela kost u grlu«, reče Grifon pa je stade tresti i tući šakom u leđa. Lažljivoj se Kornjači napokon vrati glas, pa ona, dok su joj suze ćurkom tekle niz lice, nastavi:

»Možda baš niste puno živjeli ispod mora...« (»Nisam«, reče Alisa), »i možda se nikad niste upoznali s jastogom...« (Alisa je već htjela reći »Samo sam jednom probala...« ali se u zadnji čas suzdržala i rekla: »Ne, nikad.«) »... te stoga ne možete imati ni pojma kako je prekrasna kadrih jastoga, takozvani ples umorenih plesača!«

»Ne, zaista nemam«, reče Alisa. »A kakav je to ples...«

»Mislim«, reče Grifon, »najprije se duž obale napravi vrsta...«

»Dvije vrste!« uskliknu Lažljiva Kornjača. »Tuljani, kornjače i tako dalje, i onda, kad s puta maknete sve morske klobuke...«

»A to obično zna potrajati«, upadne joj u riječ Grifon.

»...napravite dva koraka naprijed...«

»A svatko za partnera ima jastoga!« uskliknu Grifon.

»Naravno«, reče Lažljiva Kornjača, »dva koraka naprijed, pa se okrenete partneru...«

»...promijenite jastoga, pa se vratite istim redom«, nadoveže se Grifon.

»I tada, znate«, nastavi Lažljiva Kornjača, »zavrtite...«

»Jastoge!« uzviknu Grifon, pa skoči u zrak.

»...i onda ih umorite...«

»Pa zaplivate za njima!« uskliknu Grifon.

»Pa u moru umoreni izvedete salto mortale!« podvrisnu Lažljiva Kornjača, te stade divlje potcupkivati.

»Opet promijenite jastoge!« uskliknu Grifon.

»I zatim opet na kopno i - to je kraj prve figure«, reče Lažljiva Kornjača, a glas joj naglo pade. I sad ta dva stvorenja, koja su počela hopsati kao poludjela, opet sjedoše tužno i tiho pa pogledaše Alisu.

»To je zacijelo vrlo lijep ples«, reče Alisa smjernim glasom.

»Bi li ga voljela malo vidjeti?« upita Lažljiva Kornjača.

»Itekako«, reče Alisa.

»Da vidimo prvu figuru!« reče Lažljiva Kornjača Grifonu. »Snaći ćemo se, znate, i bez jastoga. Tko će pjevati?«

»O, ti pjevaj«, reče Grifon. »Zaboravio sam riječi.«

I sad počeše svečano plesati oko Alise, krug za krugom, pa bi se svako malo, kad bi se mimoišli preblizu, okrenuli na prstima, pa zamahali prednjim šapama da udare takt, dok je Lažljiva Kornjača pjevala ovako, vrlo i sporo i tužno:

»Hvala, taj ples je bilo zaista zanimljivo pogledati«, reče Alisa, a zapravo joj je bilo jako drago što je s tim napokon gotovo, »a jako mi se svidjela i ta neobična pjesma o salpi!«21

»O, što se tiče salpi«, reče Lažljiva Kornjača, »njih... njih si zacijelo vidjela?«

»Da«, reče Alisa, »često sam ih vidjela na tanju...« pa se u zadnji čas zadrža.

»Nemam pojma gdje vam je taj Tanj«, reče Lažljiva Kornjača, »ali ako si ih tako često viđala, onda zacijelo znaš i kako izgledaju.«

»Mislim da znam«, odgovori Alisa zamišljeno. »Repove drže u ustima i uvaljane su u brašno,«

»Glede brašna zacijelo se varaš«, reče Lažljiva Kornjača, »jer bi brašno spralo more. Ali repovi su im doista u ustima, a razlog je tome...« I tu Lažljiva Kornjača zijevnu i sklopi oči. »Reci joj što je tome razlog i sve te priče«, reče Grifonu.

»Razlog je«, reče Grifon, »što one zaista plešu s jastozima. I zbog toga ih, kad se umore, umore. I zbog toga odlete daleko u more. I tako im se rep zabije u usta. Pa ga više ne mogu izvaditi, To je sve.«

»Baš vam hvala«, reče Alisa, »bilo je baš zanimljivo. Nikad nisam toliko naučila o salpama.«

»Reći ću ti ja i više, ako želiš«, reče Grifon. »Znaš li, recimo, da je salpa vrhunska riba?«

»Za to sam već čula, samo ne znam zašto.«

»Vrhunska je zato što dolazi s vrhunca, to je barem sasvim jasno.«

»Kako to? Otkud to znaš?«

»Zato što je salpa s Alpa, a poznato je da su baš na Alpama najviši vrhunci. Za ribu vrijedi što je gore to je bolje.«

»A što je dolje?«

»Nije gore. A znaš li koje su ribe odmah iza nje?«

Alisa se sasvim zbunila i samo odmahnula glavom.

»Ugori, jer žive u gori.«

»Ugori? Vrsta jeguje?«

»Vrsta je guje? Nije vrsta guje.«

Sad se Alisa opreznao osvrnula na sve strane, i malo pričekala prije nego što je odgovorila.

»Pa nisam ni rekla da je vrsta guje, nego jeguje! Guja je guja, a jeguja je jeguja!«

»Jeguja nije guja. Kako možeš reći da jeguja je guja!«

»Dobro, pustimo to«, reče Alisa već pomalo umorno. »A kako su s Alpa stigli u gori ugor i salpa?«

»Cipal-cugom, naravno«, odgovori Grifon već malo ljutito. »To bi ti mogao reći svaki mol, da more nisu demolirali.«

»Kako su more mogli demolirati?« začudi se Alisa.

»Lijepo«, odgovori Grifon, »izlovili sve molove, pa je more ostalo demolirano. A to što je ostalo to i nisu moli, nego nekakvi piš-moli. Osim onih koji su pobjegli na obalu i prerušili se u molove.«

»Ali kakve veze ima mol s molom?« skoro se naljuti Alisa.

»Jesi li ikad vidjela mola na molu? Ili bar mola ispod mola?« uplete se sad i Lažljiva Kornjača. »Pa bi vidjela razliku. Kao što ju je vidio i onaj Englez na Jadranu22 kad je rekao: "Please, kavicu", pa su mu servirali pliskavicu.«

»Pa je li ju pojeo?« živo se zainteresira Alisa.

»Ne, nego ju ie popio!« liutnu se Lažljiva Kornjača, koja ie sebe smatrala preozbiljnom za takve budalaštine. A Grifon reče:

»No pusti, daj sad ti malo pričaj o svojim pustolovinama.«

»Rado ču vam ispričati svoje zgode i nezgode - počevši od jutros«, reče Alisa pomalo bojažljivo. »A vraćati se do jučer ne bi imalo nikakvog smisla, jer sam onda bila sasvim druga djevojčica.«

»Daj nam sad sve to i objasni«, reče Lažljiva Kornjača.

»O ne, ne! Prvo zgode i nezgode«, reče Grifon pomalo srditim glasom. »Objašnjenja su uvijek tako grozno beskonačna.«

I tako im Alisa poče pričati svoje doživljaje sve od trenutka kad je ugledala Bijelog Zeca. U prvi je čas bila malo nervozna, jer su joj se ta dva stvorenja sasvim primakla, svako sa svoje strane, pa razrogačila i oči i usta baš široko, ali je skupila hrabrost i nastavila. Njezini su slušači bili savršeno mirni sve dok nije došla do toga kako je Gusjenici recitirala »Star si, oče Willy«, i sad su sve riječi počele ispadati nekako drukčije, pa je Lažljiva Kornjača duboko uzdahnula i rekla: »Ovo je vrlo zanimljivo.«

»To je zanimljivo da skoro i ne može biti zanimljivije«, reče Grifon.

»Ali je sve ispalo drukčije!« ponovila je Lažljiva Kornjača zamišljeno. »Voljela bih čuti recitaciju nečeg drugog. Reci joj da počne.« Pogledala je Grifona kao da on nad Alisom ima nekakvu vlast.

»Ustani pa nam izrecitiraj "Prepoznajem glas lijenčine"«, reče Grifon.

»Kako mi ta stvorenja samo zapovijedaju i tjeraju da recitiram pjesmice!« pomislila je Alisa. »Isto mi je kao i u školi.« Ipak je ustala i počela recitirati, ali joj je glava bila toliko puna umorenih plesača, da je jedva i znala što govori, pa su riječi ispale doista vrlo čudno:

»Kad sam ja bio mali, to sam recitirao sasvim drukčije«, reče Grifon.

»Mislim, ovo još nikad nisam čula«, reče Lažljiva Kornjača, »ali to što čujem, zvuči mi vrlo zdravo-razumski23, hoću reći kao kad se pozdraviš s razumom.«

Alisa na ovo ne reče ništa. Sjedila je zabivši lice u dlanove i pitala se hoće li se ikad više išta događati na prirodan način.

»Voljela bih da mi to objasni«, reče Lažljiva Kornjača.

»Ne može to ona objasniti«, žurno se ubaci Grifon. »Idemo na sljedeću strofu.«

»Ali što je s nogom bosom?« bila je uporna Lažljiva Kornjača. »Zašto je nogu bosu spajao s nosom?«

»To je polazni položaj u plesu«, reče Alisa, ali je to strašno zbuni, pa poželi promijeniti temu.

»Idemo na sljedeću strofu«, ponovi Grifon. »Ona počinje s "Kada jednom krenuh vrtu u vizitu."«

Alisa mu se nije usudila reći ne, iako je bila sasvim uvjerena da će sve ispasti krivo, pa je nastavila drhtavim glasom:

»Kakva korist od ponavljanja sveg tog svašta«, prekine je Lažljiva Kornjača, »ako usput sve i ne objasniš? Nikad u životu nisam čula ništa zbrkanije!«

»Da, možda je bolje da se toga okanimo«, reče nato Grifon, a Alisa to jedva dočeka.

»Da izvedemo sljedeću figuru umorenog plesa?« nastavi Grifon. »Ili bi više voljela da ti Lažljiva Kornjača otpjeva pjesmicu?«

»O, pjesmicu, najljepše molim, ako bi Lažljiva Kornjača bila tako ljubazna«, odvrati Alisa, i to tako gorljivo, da Grifon reče, i to prilično uvrijeđenim glasom:

»Hm! O ukusima se ne raspravlja! Daj joj otpjevaj "Kornjačinu juhu", jel može, stara moja?«

Našto Lažljiva Kornjača duboko uzdahne pa započe, i to glasom koji se povremeno gušio u jecajima:

»Još jednom napjev!« uskliknu Grifon, no baš kad je Lažljiva Kornjača krenula da ga ponovi, iz daljine se začu krik: »Počinje suđenje!«

»Idemo!« uskliknu Grifon pa, uhvativši Alisu za ruku, pohita od Lažljive Kornjače, i ne čekajuči da dopjeva pjesmicu.

»Kakvo to suđenje?« zadihano će Alisa u trku, no Grifon joj odvrati samo s »Idemo!« pa potrči još brže, dok su do njih sve slabije i slabije, nošene vjetrom što ih je tukao u leđa, dopirale tugaljive riječi:

Glava XI. TKO JE UKRAO KOLAČE?

Kad su stigli, Kralj i Kraljica Srca sjedili su na prijestolju, a oko njih se skupilo veliko mnoštvo. Bilo je tu svakojakih ptica i životinja šumskih, a bile su tu i karte složene u bojne redove24, jer je svaki bio u drugoj boji. Pred svima je njima stajao Dečko,19 sav u lancima, a s lijeve mu i desne strane stajahu vojnici da na nj paze, dok je pokraj Kralja bio Bijeli Zec. U jednoj mu ruci fanfara, a u drugoj pergamentni svitak. U samom središtu sudnice stajao je veliki pladanj s kolačima, već i naizgled tako ukusnima, da je Alisa i na sam pogled ogladnila... »Da bar što prije zgotove to suđenje«, pomislila je, »pa nas posluže zakuskom!« No sve je slutilo da od toga neće biti ništa, pa se počela ogledavati za nečim čime bi ubila vrijeme.

Alisa još nikad nije bila u sudnici, ali je o tome čitala u knjigama, pa se razveselila otkrivši kako za skoro sve zna kako se što zove. »Ono tamo je sudac«, reče u sebi, »jer na glavi ima tu veliku vlasulju.«

A sudac je, usput rečeno, bio sam Kralj; a kako je sad krunu nosio na vlasulji, nije mu bilo nimalo ugodno, a nije baš ni izgledalo jako prilično.

»Ono tamo je pregrada za porotnike«, pomislila je Alisa dalje, »a onaj tucet životinja, to pretpostavljam da su članovi sudskoga vijeća.« Tu je zadnju riječ dva-tri puta ponovila u sebi, silno na nju ponosna, jer je pomislila, i to s pravom, da malo djevojčica njezina uzrasta uopće i zna što ona znači. Možda bi rekle suci porotnici, možda porotnici, no najvjerojatnije ne bi rekle uopće ništa.

Dvanaestero je porotnika pisalo vrlo žurno po svojim pločicama.

»Što to oni rade?« upitala je šaptom Grifona, »Što to imaju pisati, kad suđenje još nije ni počelo?«

»Pišu kako se zovu«, odgovorio je Grifon podjednako šaptom, »jer se boje da bi to do kraja suđenja mogli i zaboraviti.«

»O, da tupastih stvorenja!« počela je Alisa glasno i indignirano, ali se smjesta zaustavila, jer je Bijeli Zec dreknuo: »Tišina u sudnici!« a Kralj je stavio naočale i zabrinuto se osvrnuo da vidi tko to priča.

Sad je Alisa opazila, baš kao da im gleda preko ramena, kako svi porotnici na svoje pločice zapisuju »O, da tupastih stvorenja!«, pa je čak razabrala da jedan od njih ne zna ni gdje tu dolazi zarez, zbog čega je morao potražiti savjet od susjeda. »Kako li će samo do kraja suđenja te pločice biti nažvrljane!« pomislila je Alisa.

Olovka je jednog od porotnika zaškripala. To Alisa, dakako, nije mogla podnijeti, pa je krenula ukrug dvorane i došla mu za leđa, te uskoro ugrabila zgodu da mu je ugrabi. A učinila je to tako hitro da siroti mali porotnik (a bijaše to gušterić Gust) nije mogao nikako razabrati što se to s njom dogodilo, pa je tako, nakon što je olovku uzalud tražio na sve strane, čitav dan morao pisati prstom, od čega je zapravo bilo jako malo koristi, jer on na pločici nije ostavljao nikakav trag.

»Vjesniče, pročitaj optužnicu!« reče Kralj.

Nato Bijeli Zec triput puhne u trublju, pa razmota svitak pergamene i pročita sljedeće:

»Odvagnite i presudite«, reče Kralj poroti.

»Ne još, ne još!« žurno ga prekine Zec. »Prije toga još dolazi koješta!«

»Pozovi prvoga svjedoka«, reče Kralj, pa Bijeli Zec tri puta puhne u trublju te povika:

»Prvi svjedok!«

A prvi je svjedok bio Klobučar. A došao je s čajnom šalicom u jednoj, a kruhom s maslacem u drugoj ruci.

»Jako se ispričavam, Vaše Veličanstvo«, otpoče on, »što sam došao s ovim, ali kad ste poslali po mene još nisam popio čaj.«

»A trebao si«, reče Kralj. »Kad si s tim počeo?«

Klobučar je pogledao Ožujskoga Zeca, koji je došao za njim, ruku pod ruku s puhom Spiš-Mišom.

»Četrnaestog ožujka, mislim da je tako bilo«, reče.

»Petnaestog«, reče Ožujski Zec.

»Šesnaestog«, reče Spiš-Miš.

»Zapišite«, reče Kralj porotnicima, a oni marljivo na pločice zapišu sva tri datuma, pa ih zbroje i pretvore u šilinge i penije.

»Skini svoj šešir«, reče Kralj Klobučaru.

»Nije moj«, reče Klobučar.

»Ukraden!« uskliknu Kralj, pa se okrenu poroti, koja odmah zapisnički utvrdi tu činjenicu.

»Imam ih za prodaju«, doda Klobučar kao objašnjenje. »Pa ih stoga nemam. Ja sam Klobučar.«

Našto Kraljica stavi naočale, pa se oštro zagleda u Klobučara, koji se nato uzvrpolji i problijedi.

»Da čujemo tvoj iskaz«, reče Kralj, »i ne budi tako živčan, jer ču te dati pogubiti na licu mjesta.«

To svjedoku kao da nije pomoglo baš nimalo. I dalje se nastavio premiještati s noge na nogu, s nelagodom pogledavati Kraljicu, pa je u smetenosti čak, umjesto zalogaja kruha s maslacem, odgrizao omašan komad šalice.

I baš je u tom času Alisa osjetila nešto vrlo neobično, a što u njoj izazove silnu smetenost sve dok ne otkri što je to. A zapravo je počela opet rasti, pa je u prvi čas pomislila kako bi trebala ustati i izači iz sudnice; u drugi je, međutim, odlučila ostati dok god za nju tu bude mjesta.

»Nemoj se toliko stiskati«, reče Spiš-Miš, koji je sjedio kraj nje. »Ne mogu više ni disati.«

»Što ja tu mogu«, reče Alisa sasvim skrušeno. »Kad rastem.«

»Ne, ovdje nemaš prava rasti«, reče Spiš-Miš.

»Ne govori gluposti«, reče Alisa, sad već malo hrabrije. »Pa znaš da i ti rasteš.«

»Da, ali nekakvom razumnom brzinom«, reče Spiš-Miš. »I ne tako smiješno.« Pa se jako naduri te usta i ode na drugi kraj sudnice.

Za sve to vrijeme Kraljica nije prestajala zuriti u Klobučara, i baš kad je Spiš-Miš prolazio kroz sudnicu, reče jednom od sudskih službenika: »Donesi mi popis pjevača s posljednjeg koncerta!« Našto bijedni Klobučar toliko uzdrhta da su mu od trešnje odletjele cipele.

»Da čujemo tvoj iskaz«, ponovi Kralj ljutito, »ili ću te dati smaknuti, pa bio živčan ili ne.«

»Bijedan sam čovjek, Vaše Veličanstvo«, otpoče Klobučar drhtavim glasom, »i nisam ni počeo piti svoj čaj - ne pred više od tjedan dana - a kako kruh i maslac postaju sve tanji - i treptanje čaja...«

»Treptanje čega?« upita Kralj.

»Treptanje počinje s te...« poče Klobučar, ali ga Kralj prekide baš kad je htio reći »šalice čaja«.

»Naravno da treptanje počinje s T!« reče vrlo oštro. »Držiš me za glupana? Dalje?«

»Bijedan sam čovjek«, nastavi Klobučar, »i nakon toga je skoro sve počelo treptati... a Ožujski Zec je rekao...«

»Nisam!« prekine ga Ožujski Zec vrlo žurno.

»Jesi!« reče Klobučar.

»To niječem«, reče Ožujski Zec.

»On to niječe«, reče Kraljica. »Ispustite taj dio.«

»No dobro, onda je puh rekao...« nastavio je Klobučar, pa se osvrnuo da vidi hoće li i on to zanijekati, ali Spiš-Miš nije zanijekao ništa, jer je spavao kao klada.

»Nakon toga sam«, nastavi Klobučar, »na kruh namazao malo maslaca i...«

»Ali što je puh rekao?« upita jedan od porotnika.

»Ne mogu se sjetiti«, reče Klobučar.

»Ali se moraš sjetiti«, zamijeti Kralj, »ili ću te dati pogubiti.«

Našto bijedni Klobučar ispusti i šalicu i kruh s maslacem, pa padne na koljena.

»Bijedan sam čovjek, Vaše Veličanstvo«, otpoče.

»Bijedan si govornik, i to vrlo«, reče Kralj.

Na ovo jedan zamorčić veselo ciknu, našto ga sudski poslužitelj smjesta ušutka.25 (A kako je to vrlo teška riječ, odmah ću vam i objasniti kako se to u-šut-kava. Nesretnu životinju okrenu, pa je onda šutkaju u donji dio tijela dok je sasvim ne prođe želja da se dalje javlja.)

»Baš mi je drago što sam to vidjela«, pomisli Alisa. »Cesto sam čitala u novinama "Publika je htjela zapljeskati, ali su je poslužitelji smjesta ušutkali", a sve do sada nisam ni shvaćala što to znači.«

»Ako je to sve što znaš, možeš odstupiti«, nastavi Kralj.

»Kako da odstupim«, odgovori Klobučar, »kad nisam kraj stupa?«26

»Mali, odbij od mene!« ljutnu se Kralj.

»Drage volje, samo mi recite što«, odvrati Klobučar.

Što drugi zamorac poprati veselim odobravanjem, našto i njega ušutkaše.

»Konac posla s tim zamorcima!« pomisli Alisa. »Sad će sve krenuti na bolje.«

»Radije bih u miru popio svoj čaj«, reče Klobučar pa uputi zabrinut pogled Kraljici, koja je baš čitala popis pjevača.

»Možeš ići«, reče Kralj, našto se Klobučar hitro izgubi iz sudnice, ne pričekavši ni koliko treba da se ponovno obuje.

»...a glavu mu dolje vani«, doda Kraljica jednom od sudskih služnika, ali dok je ovaj stigao do vrata, Klobučar se već odavno izgubio iz vida.

»Pozovite sljedećeg svjedoka!« reče Kralj.

Sljedeći je svjedok bila Vojvotkinjina kuharica. U jednoj je ruci nosila paprenku, a Alisa je naslutila da je to baš to, još i prije nego što je ušla u sudnicu, jer je svijet kraj ulaza smjesta udario u kihanje.

»Njušim ljut dokaz«, reče Kralj.

»Da vidimo što nam to nosiš«, reče Kralj. »Predoči mi ga.«

»Ne«, reče kuharica.

Sad Kralj zabrinuto pogleda Bijelog Zeca, i ovaj reče tihim glasom:

»Vaše bi Veličanstvo ovog svjedoka moralo podvrgnuti unakrsnom ispitivanju.«

»Mislim što se mora, mora se«, reče Kralj melankoličnim glasom i prekriži ruke na prsima, pa se tako mrštio na kuharicu sve dok mu se nije zamaglilo pred očima, te napokon reče dubokim glasom: »Od čega su ti kolači?«

»Od papra, uglavnom«, reče kuharica.

»Od sirupa«, reče sneni glas iza nje.

»U okove tog Spiš-Miša!« zavrišti Kraljica. »Odsijecite mu glavu! Izbacite ga iz sudnice! Ušutkajte ga! Štipljite ga! Dolje mu brci!«

Nekoliko je trenutaka čitava sudnica bila u stanju potpunog meteža, sve dok nisu izbacili puha, a dok se sve smirilo, nestade i kuharice.

»Ma nije ni važno!« reče Kralj tonom velikog olakšanja. »Pozovite sljedećeg svjedoka.« A onda se u pol glasa obrati Kraljici: »Mislim, draga moja, da biste sljedećeg svjedoka morali preuzeti vi. Od tog me unakrsnog ispitivanja već zabolje glava!«

Alisa je gledala kako Bijeli Zec prtlja po popisu, te ju je silno zanimalo tko će biti sljedeći svjedok, »... jer do sada baš i nisu skupili puno dokaza«, rekla je u sebi. I zamislite onda njezino iznenađenje kad je Bijeli Zec, i to koliko ga nosi pištavi glasić, pročitao baš njezino ime:

»Alisa!«

Glava XII. ALISINO SVJEDOČENJE

Ovdje!« uskliknu Alisa, u groznici trenutka sasvim zaboravivši koliko je velika narasla u posljednjih nekoliko trenutaka, pa je poskočila u takvoj hitnji da je skutom zapela za kutiju u kojoj su bili porotnici27 i tako porotnike sasula na glavu mnoštva dolje, pa su sad ležali prostrti po podu, i jako je podsjećali na akvarij sa zlatnim ribicama što ga je prije tjedan dana bila nehotice srušila.

»Oh, oprostite, molim vas!« uskliknula je, pa ih počela skupljati i vraćati što je prije mogla, jer joj se ona nesreća sa zlatnim ribicama nije prestajala vrtjeti po glavi, pa joj je nešto nejasno govorilo da ih mora smjesta skupiti i vratiti ili će umrijeti.

»Suđenje se ne može nastaviti«, rekao je Kralj vrlo ozbiljnim glasom, »sve dok se svi porotnici na vrate na svoja za njih određena mjesta - a kad kažem svi, onda i mislim svi«, ponovio je sa silnom težinom, sve vrijeme oštro gledajući u Alisu.

Alisa je pogledala u kutiju s porotom i opazila da je, sve onako u žurbi, guštera Gušta stavila glavom strmoglavce, te da siroto stvorenje krajnje tužno maše repom, jer se ne može ni maknuti. Uskoro ga je, međutim, izvadila i postavila kako treba, »iako ne mislim da je to baš jako važno«, rekla je u sebi, »jer mislim da bi na ovom suđenju bio jednako koristan okrenut na bilo koju stranu.«

Čim se porota malo oporavila od udarca koji ju je bio potresao, te kad su pronađene i vraćene im olovke i pločice, smjesta se marljivo prihvatiše zadaće opisivanja čitave povijesti tog malog incidenta. To ne učini samo Gust, kojega je sve to toliko smlavilo, da je sad mogao samo zijati, razjapljenih zvala, u strop sudnice.

»Što ti znaš o čitavoj toj priči?« upita Kralj Alisu.

»Ništa«, reče Alisa.

»Baš ništa?« nije se dao Kralj.

»Baš ništa«, reče Alisa.

»To je vrlo značajno«, reče Kralj pa se okrene poroti. Ona je to baš počela zapisivati na pločice, kad je prekine Bijeli Zec: »Beznačajno, tako je dakako mislilo Vaše Veličanstvo«, reče tonom punim poštovanja, ali mu to nije smetalo da se pritom krevelji i da mu se belji.

»Beznačajno, naravno, to sam mislio«, reče Kralj žurno, pa nastavi u pol glasa sebi u bradu: »Značajno beznačajno značajno beznačajno značajno...« kao da pokušava odrediti koja riječ bolje zvuči.

Tako neki porotnici zapisaše »značajno« a drugi »beznačajno«. Alisa je to sasvim jasno vidjela, jer im je bila dovoljno blizu da im može gledati na pločice, »ali to je savršeno nevažno«, reče u sebi.

U tom trenutku Kralj, koji je neko vrijeme sve nešto marljivo bilježio u notes, viknu »Tišina!« pa pročita iz svoje knjižice:

»Pravilo četrdeset dva. Svi viši od milje20 moraju se udaljiti iz sudnice.«

Sad svi pogledaše Alisu.

»Ali ja nemam milju«, reče Alisa.

»Imaš«, reče Kralj.

»Skoro dvije«, doda Kraljica.

»Mislim, ja ne idem, pa gotovo«, reče Alisa. »Osim toga, neš ti pravila; ovaj ste ga čas izmislili.«

»To je najstarije pravilo u ovoj knjizi«, reče Kralj.

»Onda bi moralo biti pravilo broj jedan«, reče Alisa. Sad Kralj problijedi, pa hitro sklopi knjižicu.

»Donesite presudu«, reče poroti tihim i drhtavim glasom.

»Trebalo bi razmotriti još neke dokaze, molim vas, Vaše Veličanstvo«, reče Bijeli Zec, pa đipi u velikoj žurbi. »Evo, pronašli su ovaj papirič.«

»I što je na njemu?« upita Kraljica.

»Još ga nisam razmotao«, reče Bijeli Zec, »no čini se da je to pismo koje je zatvorenik napisao... nekom.«

»Zacijelo je tako«, reče Kralj. »Jedino ako ga nije napisao nikom, što, znaš, i nije tako neobično.«

»Na koga je upućeno?« upita jedan od porotnika.

»Nije upućeno uopće«, reče Bijeli Zec, »jer mu izvana zapravo ništa i ne piše.« Pritom razmota papir i reče: »Ali to ipak nije pismo, nego niz stihova.«

»Jesu li pisani optuženikovim rukopisom?« upita drugi porotnik.

»Ne, nisu«, reče Bijeli Zec, »i to je ono najčudnije u svemu.« (Našto se svi porotnici čudom začudiše.)

»Zacijelo je oponašao nečiji rukopis«, reče Kralj. (Našto se svi porotnici opet razvedre.)

»Molim vas, Vaše Veličanstvo«, reče Dečko, »ja to nisam napisao, i to se ne može napisati. Na kraju nema potpisa.«

»Ako ga nisi potpisao«, reče Kralj, »utoliko gore. Zacijelo ti je neka opačina bila u glavi, inače bi se potpisao kao dečko, a ne kao klipan.«28

Ovo poprati opći pljesak; bijaše to zaprava prva pametna rečenica što ju je Kralj taj dan bio izrekao.

»Čime je njegova krivica nepobitno dokazana«, reče Kraljica.

»To ne dokazuje baš ništa!« reče Alisa. »Mislim, ne znate čak ni što u stihovima piše!«

»Pročitaj ih«, reče Kralj.

Bijeli Zec stavi naočale.

»Otkuda da počnem, ako izvoli Vaše Veličanstvo?« upita.

»Počni od početka«, reče Kralj dostojanstveno. »I nastavi sve dok ne stigneš do kraja; tad stani.«

A evo i stihova što ih je pročitao Bijeli Zec:

»To je dosad najvažniji podastrti nam dokaz«, reče Kralj pa protrlja ruke, »pa neka dakle porota...«

»Ako mi itko od njih može ovo objasniti«, reče Alisa (a u zadnjih je nekoliko trenutaka bila več toliko narasla da ih se nije nimalo bojala prekinuti), »dat ču mu novčić od šest penija. A ja ne vjerujem da u svemu tome ima i atom smisla.«

Našto sva porota zapisa na svoje pločice: »Ona ne vjeruje da u tome ima i atom smisla«, ali se nitko od njih ne potrudi i objasniti što znači ta pjesmica.

»Ako u tome nama nikakva smisla«, reče Kralj, »onda smo si prištedjeli krvavoga truda, jer smisao onda i ne moramo tražiti. Pa ipak, ne znam...« nastavio je, pa raširio stihove na koljenu i pogledao ih jednim okom: »Kao da u njima ipak vidim nekakvo značenje. "No slabog plivača." A ti ne znaš plivati?« dodao je i okrenuo se Dečku.

Našto je ovaj tužno zavrtio glavom.

»Zar vam tako izgledam?« upita. (Kako svakako nije izgledao, jer je čitav bio od kartona.)

»Dobro, bar do sada«, reče Kralj, pa nastavi mrmljati stihove sebi u bradu: »"Znamo da je tako..." to se, dakako, odnosi na porotu... "Ja njoj jedan, oni njem dv’je..." Mislim, to sad sigurno, znate, govori što je učinio s kolačima, točnije, s torticama...«

»Ali se zatim nastavlja s "Od njega ti se vrate sve"«, reče Alisa.

»Pa da, eto nas!« usklikne Kralj pobjedonosno pa pokaza na kolače na stolu. »Što može biti jasnije od toga. I onda opet... "Pr’je šiza joj zloga..." A vas, draga moja, mislim da nikad ne hvataju šizovi?« upita Kraljicu.

»Nikada!« reče Kraljica ljutito pa na Guštera baci tintarnicu. (Nesretni se, naime, mali Gušt okanio pisanja prstom po pločici, jer je otkrio da ne ostavlja trag; sad se međutim toga opet žurno prihvatio, samo što je prst ovaj put umakao u tintu što mu je kapala niz lice, bar dok je trajala.)

»Onda se ti šizovi ne hvataju vas«, rekao je Kralj, pa se sa smiješkom osvrnuo po sudnici. U kojoj je zavladala grobna tišina.

»To je bila igra riječi kalambur!« dodao je Kralj uvrijeđenim tonom, pa su se svi nasmijali.

»Neka porota donese presudu«, reče tada Kralj i to otprilike dvadeseti put tog dana.

Pa to je glupost na kvadrat!« reče Alisa glasno. »Reći da kazna dolazi prije presude!«

»Jezik za zube!« rekla je Kraljica i poljubičastila od bijesa.

»Ne, ne!« uskliknula je Kraljica. »Najprije kazna - pa poslije presuda.«

»Baš neću!« odvrati joj Alisa.

»Dolje joj glava!« dreknu Kraljica koliko je grlo nosi. Nitko se, međutim, i ne pomaknu.

»Ma tko vas šljivi?« reče Alisa (koja je u međuvremenu već bila izrasla do pola svoje pune visine). »Svi ste vi najobičniji snop karata!«

Našto se snop pretvori u roj29, pa se digne u vis i poleti na nju. Ona samo sitno vrisnu, napol u strahu a napol u bijesu, pa ih pokuša odbiti, i tad otkrije da leži na padini, s glavom u sestrinu krilu, i da joj ona nježno otire s lica suho lišće dolepršalo s grana.

»Probudi se, Alisa, milo moje!« reče sestra. »O ljudi, što ova može spavati!«

»O, da znaš kakav sam neobičan san usnila!« reče Alisa, pa ga ispriča sestri, naime sve čega se mogla sjetiti, sve te neobične svoje pustolovine koje netom pročitaste; a kad ih sve ispriča, sestra je poljubi i reče:

»Bio je to zaista neobičan san, sestrice mila, ali sad trči na čaj, jer je već puno sati.« I tako Alisa ustade i otrča, sve vrijeme u trku razmišljajući, koliko je mogla, kako prekrasan bijaše taj san.

* * *

Ali njezina sestra osta sjediti nepomično, baš onako kako ju je Alisa bila ostavila, s glavom naslonjenom na ruku. Gledala je smiraj i razmišljala o maloj Alisi i njezinim čudesnim pustolovinama, da bi napokon i sama počela sanjati slično, a evo kako je izgledao njen san:

Najprije je sanjala samu malu Alisu, čije joj sitne ručice još jednom obujmiše koljeno, a bistre je gorljive oči gledahu odozdo - jasno je čula čak i ton njezina glasa, i vidjela ono neobično sitno zabacivanje glave kojim je odbacivala zalutalu kosu što joj je stalno padala u oči - no još dok ju je slušala, ili se bar pretvarala da to čini, sve je oko nje najednom oživjelo čudesnim stvorenjima iz sestričina sna.

Pod nogama joj zašušta visoka trava i kraj nje probrza Bijeli Zec - uplašeni je pak Miš pljuskao kroz obližnju baru - a čula je i zveckanje čajnih šalica dok su Ožujski Zec i njegovi prijatelji beskonačno blagovali, kao i kreštavi glas Kraljice gdje određuje koji se njezini nesretni gosti imaju pogubiti - i još je jednom mali odojčič kihao na Vojvotkinjinom koljenu, dok su se oko njih lupali pladnjevi i tanjuri - i još su jednom krik Grifonov, škripa Guštove pisalice i udarci u tur ušutkivanih zamorčiča ispunili zrak i pomiješali se s dalekim jecajima sirote Lažljive Kornjače.

I lako je sjedila zatvorenih očiju, i napol vjerovala da se i sama našla u Zemlji Čudesa, iako je znala da bi ih trebala samo opet otvoriti, pa da se opet sve prometne u dosadnu stvarnost - da trava samo šušti na vjetru, a na jezercu da kolobare stvara samo zibanje trske - da se zvek čajnih šalica pretvori u zvon ovnujskih zvonaca, a Kraljičini vrištavi krikovi u glas maloga pastira - te da se napokon kihanje bebe, krik Grifonov, i svi ostali čudni zvukovi prometnu (znala je) u zbrkanu gungulu užurbanog seoskog dvorišta - kao što če i mukanje stoke u daljini zauzeti mjesto teških jecaja Lažljive Kornjače.

Napokon je zamislila i kako će ta ista njezina sestrica jednom u budućnosti postati odraslom ženom, i kako će, kroz sva zrelija ljeta, sačuvati jednostavno i ljupko srce iz djetinjstva; i kako će oko sebe znati okupiti drugu dječicu, i kako će sada oči te dječice blistati ushitom zbog mnoge neobične priče, možda čak i priče o davnom snu o Zemlji Čudesa; i kako će ona suosjećati sa svim njihovim jednostavnim bolima, i nalaziti zadovoljstvo u svim njihovim jednostavnim radostima, prisjećajući se vlastitog življenja u djetinjoj dobi i sretnih ljetnih dana.

PREVODIOČEVA NAPOMENA

Svako je književno djelo neprevedivo, ali su neka neprevedivija od drugih. Alisa u Zemlji Čudesa svakako je jedno od takvih, što bi se dalo dokazivati već i činjenicom da se to nezaobilazno djelo, praizdano još 1865., u hrvatskom (Šoljanovu) prijevodu pojavilo tek 1985-, dok je dotad postojalo samo u vrlo slobodnoj (i preslobodnoj!) preradbi, pa i ta se pojavila tek 1944. Razlog je tome ne samo veliko mnoštvo stihova s višestrukim i zapletenim rimama, nego još više neobuzdano i prpošno igranje riječima pred kojima prevodilac - ako je samo prevodilac - može samo bespomoćno zijevati.

Njegov je posao još teži zbog nekih posebnosti engleskog jezika - i njegove fundamentalne različitosti od hrvatskog. Hrvatski je, naime, zbog svoje izoliranosti, sačuvao svoju iskonsku gramatičku strukturu, s mnoštvom pravila i promjena riječi, dok je engleski, izložen tolikim utjecajima (mogli bismo reći i razornim iskrivljavanjima i pojednostavljivanjima), evoluirao do jezika koji smisao prenosi slaganjem jednostavnih, često jednosložnih i nepromjenjivih riječi čiji smisao ovisi prije svega o kontekstu.

Engleski je jezik skoro idealan za igre riječi, što se za hrvatski ne bi moglo reći. Kao prvo, kod njega ista riječ može (često i istodobno!) biti imenica, glagol i pridjev, što spretnom upotrebom može dovesti do zabuna. Kao drugo, zbog sve većeg pojednostavljivanja riječi, jako ih je mnogo evoluiralo do jednosložnih i dvosložnih, no kako je mogući broj takvih riječi ograničen, nužno je da mnoge riječi sasvim različitog značenja zvuče isto ili skoro isto. Što se engleski ne piše fonetski, i što nema jasna pravila čitanja, nije nipošto slučajno! Engleske bismo (pisane) riječi mogli zapravo shvatiti i kao svojevrsne piktograme (hijeroglife), bez kojih bi taj jezik postao teško razumljiv. Treći razlog izvire iz činjenice da je engleski nastao kalemljenjem romanske (normanske) plemke na germansku (saksonsku) podlogu, te stoga ima dvije odvojene etimologije, zbog čega mnoge slične riječi imaju sasvim različito značenje, a vrijedi, dakako i obratno. To stvara ne samo golem broj sinonima i homonima, nego i zbunjujućih takozvanih lažnih etimologija. Svemu tome, dakako, treba pribrojiti i četvrti razlog, naime izvanredno lako stvaranje složenica, no koje baš zbog te lakoće slaganja, zbog te gramatičke »labavosti« imaju nejasna, zbunjujuća i višesmislena značenja. A što tek prevoditelja čeka kod stihova, gdje tijesnih osam slogova za Engleza može značiti isto toliko riječi, toga se bolje i ne prisjećati!

Igre riječima ili kalamburi u književnosti, međutim, nisu ništa neobično - Shakespeare, recimo, njima vrvi - pa stoga nužno slijedi pitanje zašto bi Alisa bila neprevodljivija od drugih? Zar samo zato što je tih igri nešto više nego u drugim djelima?

Razumije se, ne. Riječ je zapravo o tome da su igre riječima u drugim djelima samo digresije, vinjete i sitne igre pera, koje se ponekad, bez velike štete, dadu i preskočiti. Alisina, međutim, Zemlja Čuda, nije zemlja samo svega snovitog što probija u dječju maštu - nego je to zemlja prije svega čudesa ljudskog govora, unutrašnjeg svijeta čovjekove interpretacije vanjskoga svijeta, a koji dijete otkriva s jednakom radoznalošću, naivnošću, žarom i nesnalaženjem kao i materijalni svijet. Zbog toga jezik u A liši nije medij kroz koji se izražavaju likovi, nego upravo jedan od aktera, upravo glavni lik koji se izražava kroz žive junake. Iz toga nužno slijedi da Alisa, uz nevaljalo prevedene ili uopće neprevedene igre riječi ne gubi samo nešto od svoje ljepote, nego i sam život, vlastitu bit i raison d’etre. Ako je uobičajeni književni prijevod samo manje ili više uspjela interpretacija, »prijevod« bismo Alise naprotiv morali nazvati upravo plastičnom operacijom, jer prevoditelja, dok radi na Alisi, upravo proganja osjećaj da spašava ljepoticu iznakaženu u brutalnom sudaru dvaju tako raznorodnih jezika i dvaju tako različitih kultura, misao da joj mora vratiti izgubljenu ljepotu, a što može postići samo stvarajući sasvim novo lice, po nečemu podjednako njezino kao i ono prvo. Uz stalan strah, dakako, da bi od previše zahvata Alisa iz te operacije mogla izaći i kao leš, i kao mrtva maska, skamenjeno - ničije - lice.

To je zapravo onaj trenutak kad prevodilac shvača - što često zaboravljaju i sami prevoditelji! - da nije tek puki tumač, nego rekreator, da je književni prijevod književno djelo, i da za prevođenje nije dovoljno poznavanje oba jezika i obje kulture, nego i ono nešto što pisca čini piscem i prevoditelja prevoditeljem. Ono nešto što bismo mogli sažeti u maksimu: Ako su dva prijevoda vrlo slična, obadva su loša!

Igre su riječi - osim u rijetkim sretnim zgodama - u pravilu neprevedive, pa ih valja ili preskočiti (čime se djelo krnji), ili razložiti u bilješkama (čime se uništava cjelovitost djela) ili ih zamijeniti novima - no što se onda više ni na koji način ne može nazvati prevođenjem! Nije stoga ni čudno što trenutno u malenoj Hrvatskoj, i to nakon više no stoljetnog zakašnjenja, postoje čak tri prijevoda Alise - već spomenuti Šoljanov, ovaj moj i Radakovićev, koji bi uskoro morao ugledati svjetlo dana - i što su sva tri napravili ljudi koji su prije svega književnici. Pa ako bismo ih možda i mogli rangirati, teško da bismo ijedan mogli proglasiti suvišnim - jer je tu gotovo riječ o tri književna djela na istu, zadanu temu!

Što, međutim, ima i svoju cijenu, a plaća je čitatelj, napose onaj najmlađi, zbunjenim pitanjem: »Gdje tu prestaje Carroll, a počinje Šoljan, Radaković, Raos?« Zbog toga sam smatrao korisnim ovom pogovoru dodati i objašnjenje ne samo igra riječi, nego i svojih rješenja. Radoznalom čitatelju za objašnjenje, a budućim mladim prevoditeljima za pouku!

Opaske prevoditelja